Category: U susret Zori

Istina Sud i Ljubav određuju naš Život

O Istini Sudu i Ljubavi. I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.

A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.

A bjehu oboje goli, Adam i žena mu, i ne bješe ih sramota. Prva Mojsijeva 2:21-25 Zatim zmija vara Evu da proba rod sa drveta poznanja dobra i zla; a ona daje i Adamu da proba. I dolazimo u sledeću situaciju.

Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.. Prva Moj. 3:7

Ako imamo na umu Hristove reči da je carstvo nebesko u nama samima, da je to svet naših misli: naš um, onda možemo videti da način našeg mišljenja i doživljaj svega zavisi da li jedemo sa drveta života ili ovog drugog drveta. Jer dok su jeli sa drveta života Adam i Eva nisu imali svest da je biti go sramota. Svest o sramu dolazi tek sa kušanjem plodova sa drveta poznanja dobra i zla.

Pogledajmo decu: Hristos kaže da je njihovo carstvo nebesko, a deca ne znaju da je biti go sramota. Tek kroz našu školu, kroz vaspitanje nas koji smo zli deca počinju da imaju svest šta je dobro a šta zlo i da treba da se stide golotinje svoga tela. Sve ove stvari se dešavaju u našem umu.

Mi smo nekada jeli plodove sa drveta života koje je deo nas, deo našeg uma. Što će reći da Hristos oduvek živi u nama. On je Istina u našem umu koja kaže da ništa samo po sebi nije zlo nego ako mi mislimo da je nešto zlo onda je nama to zlo.

Svest o zlu mi smo dobili kušajući plodove sa drveta poznanja dobra i zla, slušajući svoj intelekt. Postavlja se pitanje: zašto sada mi ne čujemo glasove i misli koje dolaze sa drveta života? Zato što se heruvim sa plamenim mačem, heruvim zaklanjač, naš intelekt vije ispred drveta života i sprečava nas da čujemo glas razuma koji je u drvetu života.

Sada kada znamo da je Hristos deo nas samih: da živi u nama: A Jevanđelje nas uči da treba da jedemo njegovo telo i da treba da pijemo njegovu krv jer je u tome Život. Šta je telo Hristovo? To je istina koja je u drvetu života.

Šta je krv Hristova koja nas pere od svakog greha? To je osećanje radosti koje izvire iz ljubavi prema bližnjima i prema Bogu koji je Istina. Jer kada se hranimo istinom mi ne sudimo da je išta zlo, već nam je sve dobro i svemu se radujemo, kao i mala deca što čine. Pa i ako se malo

naljute brzo oproste i opet se raduju.

Dok ko jede sa drveta poznanja dobra i zla, negov sud koji počiva na zabludi je pun zla i on umesto da pije vino radosti, krv Hristovu, on pije vino gneva Božijeg.

Svi misle da je sveti gral čaša, ali nije: sveti gral je sud u kome je krv Hristova. Sud iz koga izvire Ljubav i Radost življenja. I ta krv je vino novog zaveta , Ljubav Božija koja se prolila za naše spasenje da u njoj imamo život. A sud koji počiva na istini će uvek iz sebe davati da se pije vino radosti. A sud koji počiva na zabludi će uvek iz sebe točiti vino gneva. Kako sudimo iz takvog suda pijemo vino ljubavi ili greha.

Vidimo da se sve ovo dešava u našem umu: kao i da je jako važno kakva je istina koja je u nama. Heraklit kaže; “Oči su ljudima rđavi svedoci, ako imaju varvarske duše”. Ali Heraklit je tu malo kratkovid, jer nije spoznao da ono šta vidimo prolazi kroz filter naše istine, i da od istine zavisi nakvo je svedočanstvo naših očiju.

Od naše istine zavisi naš sud, a od suda osećanja koja će dati naša duša. Nije duša kriva što su naše oči kvarne. Istina je ta koja će učiniti da mi izgubimo dušu. Ispravno bi bilo reći; Oči su ljudima rđavi svedoci, ako je njihova istina sastavljena od zabluda.

Dobra stvar je da se istine i zablude mogu promeniti; Pa kada činimo greh mi u svom umu opravdavamo to i u umu gradimo zabludu, a kada činimo dobre stvari onda u svom umu pravdajući to mi gradimo istinu. Naš život zavisi od toga je li naš bog bog istine ili bog zablude.

Istina u Koju se Veruje

Kada čovek govori ono u šta veruje da je istina onda on ne laže, on je iskren i iznosi ono u šta veruje. Ako neko drugi zna ili veruje da to nije istina, to još uvek ne znači da ovaj prvi laže.
Čovek je neiskren samo kada govori ono što i sam ne veruije ili zna da to nije istina.
Ono šta je za nekoga laž za drugoga je istina.

Neko veruje u vračare i na svakom koraku nalazi dokaze da vračere imaju moć i da utiču na njegov život.
Ljubomoran čovek sumnja u svoju ženu i na svakom koraku nalazi dokaze njene nevere.

Ateista na svakom koraku nalazi dokaze da Bog ne postoji a vernik svuda nalazi dokaze da Bog postoji.
Neko veruje u vanzemaljce i svuda nalazi dokaze da vanzemaljci postoje i da su tu oko nas.
Malo dete se udari i kažemo mu; daj da poljubim pa će da prođe. Dete da prst, mi poljubimo i prst prestane da boli.

Eto kolika je moć vere, svakome biva onako kako veruje.
Zato ja kada biram u šta ću da verujem dobro razmislim šta će najbolje uticati na moju sudbinu i na to kako ću ja da doživljavam ljude i događaje.

Jer ako verujem da me svi vole i da sam okružen prijateljima to postaje moja istina, I kada sudimo ljudima ja sudim kroz to da me oni vole , pa ako se desi da neko i hoće da me uvredi ja to prihvatim kao šalu i nasmejem se tome kao dobrom vicu.
Tako izbegnem da sudim loše i da umesto radosti imam gnev, bes, ljutnu kao posledice pogrešnog suda.

Ćovek koji ne čini dobra dela prema bližnjima ni sam ne može da poveruje da bi njega neko mogao da voli, Zato ako želimo da budemo voljeni moramo se malo potruditi oko toga, Dovoljno je da ljudima posvetimo malo pažnje pa smo za njih puno učinili.

Jer naš sud se uvek oslanja na ono šta je naša istina.
Ako je naša istina sastavljena od zabluda i predrasuda onda će naš život da bude obojen jako sivim bojama, bojama gneva besa ljutnje.
Mudar čovek svojim dobrim delima,pravdajući ih u svom umu obljikuje svoju istinu da bude izvor radosti .Njegova Istina postaje Izvor Života, Fontana Mladosti u njemu samome

2000 Godina Čekamo Teokratiju i Drugi Hristov Dolazak

2000 Godina Čekamo Teokratiju i Drugi Hristov Dolazak. Svaki pravi Hrišćanin očekuje da Bog dođe i počne da vlada na zemlji. Ali postavlja se pitanje kako će on to da dođe da vlada na zemlji kad smo mi udi Njegovog tela. Kad smo mi ćelije Njegovog uma.

I budući da mi živimo u njemu, to je nezamislivio da on dođe kao neko ko je izvan nas samih, kao što je došao u telu u vreme svog prvog dolaska. Bog je jednom na takav način došao među ljude i nema potrebe da to radi ponovo tako. Postavlja se pitanje; pa kako će onda doći kada je Njegov dolazak najavljen kao dolazak sa neba među ljude?

I svi očekuju da ponovo dođe na način kako je opisano u Novom Zavetu. Rečeno je da će doći na oblacima slave i da će ga videti svako oko. Kakvi su ti Oblaci Slave, jesu li to ovakvi oblaci koje viđamo na nebu iznad naših glava ili su nekakvi drugačiji oblaci?

Ja mislim da su to malo drugačiji oblaci, da su to oblaci duhovnog sveta koji nastaju kada vernici u svojim srcima slave i hvale Gospoda. Njegovu dobrotu, milost i ljubav. Jer Hristos je govorio da ko bude tvorio ono šta je on govorio: On i Otac će se naseliti u takvom čoveku i deliće trpezu sa takvim čovekom.

Što će reći da tvoreći dela Božija kroz veru, te slaveći i hvaleći Ime Božije mi ćemo doći do toga da će On I Otac doći k nama i da će se naseliti u nama. Jer drugi Hristov dolazak je prikazan kao dolazak sa neba i da će ga videti svako oko. Ali ne tumačimo li mi pogrešno ovu najavu. Jer pogledajmo; Prolazak Izraelaca kroz Crveno More je samo slika duhovnih stvari.

Oni su prošli kroz vodu i tako bili oprani, kršteni za ulazak u obećanu zemlju; jer Krštenje je zapravo pranje. Mi upotrebljavamo izraz krštenje, pa se krstimo vodom; ali sveti Jovan je zapravo ljude prao u Jordanu navešćujući Prvi Hristov Dolazak.

Crveno More

Dakle prolazak Izraelaca kroz Crveno More u Obećanu Zemlju je samo slika koja pokazuje jedno duhovnio pranje, pranje verom. Jer ono šta je voda u materijalnom svetu, pa se sve pere vodom; to je vera u duhovnom svetu. Pa čovek biva opran kroz veru da nasledi Obećenu Zemlju, Carstvo Nebesko

Tako je i uznesenje Hristovo na nebo zapravo samo slika Njegovog drugog dolaska. Jer On kaže da je Carstvo Nebesko tu blizu nas, u nama samima, navešćujući tako da će njegov Drugi dolazak biti sa tog neba koje je u svakome od nas: Svet naših misli. Carstvo nebesko se nalazi u našem umu, i mi treba da ga nasledimo: Ali ga nećemo naslediti ako ne budemo poslušni Ocu koji treba da nam preda to carstvo.

Možemo da zaključimo da kada je Hristos govorio o tome da će On i Otac doći onome čoveku koji bude tvorio Božiju volju i da će se nastaniti u njemu: Da se to odnosi i na Drugi Hristov Dolazak, Da će Njegov dolazak biti tu unutar nas, u svetu naših misli. Jer kada mi radimo nešto od svoje volje, tada mi u svojim mislima opravdavamo to delo i tako dolazi do promene našega uma.

Tako ako se spremamo da slažemo, ukrademo… mi u svom umu imamo borbu misli, i biramo one misli koje podržavaju naše zlo delo: uvek nađemo opravdanje za svoja dela tako da ona na kraju izgledaju kao nešto dobro. Tako čineći zlo mi u svom umu opravdavamo to: i to dovodi do promene istine u našem umu. Pa kada lažemo, krademo… mi činimo blud: A istina nastala posle bluda se zove Zabluda.

A kada činimo dobra dela mi pravdajući to u svom umu gradimo Istinu. A Hristos za sebe kaže da je On Istina. Dakle možemo da zaključimo da ako budemo tvorili Božija dela: dela ljubavi i dobrote , kroz promenu našega uma Hristos će se naseliti u nama u svetu naših misli. On će biti Naša Istina i živeće u nama: Na nebu našega uma.

A njegov drugi Dolazak bi bio silazak sa Neba našega uma, na zemlju našega uma, mesto gde vlada naš intelekt: Taj neprijatelj Božiji koji je otac svih naših zlih misli. I da će Zemlja našega uma biti očišćena od zla, od svih naših misli koje donose, gnev, bes , patnju, strahove..

Na sudu se traži Istina, pa kada se utvrdi istina onda se donosi presuda. A posle presude se izvršuje pravda. a sa pravdom dolazi zadovoljstvo koje pravda donosi. Tako i u našem svetu misli: Mi imamo u sebi istinu na osnovu koje sudimo o situacijama, ljudima, događajima.. I kakva je naša istina takav će biti i naš sud.

A posledica našeg suda su osećanja koja imamo, jer misli sa sobom donose osećanja, a kako se osećamo tako se i ponašamo. Sretnemo čoveka o kojem su nam rekli da je učinio nešto loše i nama će već biti teško da budemo prijatni prema takvom čoveku jer nas istina koja je u nama tera da sudimo loše, i uz takav sud idu loša osećanja koja nam ne daju da budemo prijatni.

Ko može kada oseća ljutnju da bude nasmejan i prijatan. ( Možda voditelji na televiziji koji su izvežbani da kontrolišu osećanja). Znači od istine u nama zavisi kakva ćemo osećanja imati i kakvog ćemo duha biti. Jer za decu kada se igraju kažemo da ih pokreće duh igre, tužnoga pokreće duh tuge, onoga koji je veseo pokreće duh veselja.

Vidimo da od istine koja je u nama zavisi i kakvog ćemo duha biti: Ne može kroz nas da se ispolji Sveti duh, duh bratoljublja i milosti, ako je naša istina sačinjena od zabluda. Da bi smo živeli u Svetom Duhu, da bi smo bili kršteni njime, prvo u nas mora da se useli Hristos kao Istina u nama. A to može da se desi samo ako budemo tvorili Božiju volju.

Isus Hristos nije samo istina, On je i Život. Pa hajde da vidimo šta to znači:DNK u našim želijama ima dva režima rada: Kada je sve u redu i mi smo dobro raspoloženi DNK se raspertlava i omogućava se kopiranje informacija kako bi se u ćelijama proizvelo sve ono šta je potrbno održavanje života u ćeliji, možemo da kažemo za održavanje imunog sistema.

Drugi režim je uzbuna; dešava se nešto loše, napao nas je lav, i sada se treba boriti ili bežati. DNK se zapertlava de se u ćeliji ne bi odvijali nepotrebni procesi za tu situaciju, i sada se samo sagorevaju šećeri da bi se obezbedila energija da se prevaziđe stresna situacija.

Ali ćelija ne zna da li smo mi ustvarnoj opasnosti ili se samo u mislima prepiremo sa nekim, da li brinemo ili nas je stvarno napao lav. Tako da kad god smo ljuti, gnevni, besni, uplašeni, zabrinuti, depresivni… naša DNK se zapertlava i u ćeliji ne mogu da se odvijaju procesi neophodni za održavanje vitalnosti tela, tada mi polako klizuimo u bolest,tada mi živimo svoju smrt.

Dakle kada jedemo plodove sa Drveta Poznanja Dobra i Zla, plodove zablude, mi imamo osećanja gneva besa ljutnje,straha… i to nas vodi u smrt. Bog Adamu nije zabranio da jede plodove sa tog drveta. Nego ga je upozorio da ne jede jer će umreti. A Hristos one koje ne idu za njim naziva mrtvima; “ Ostavi mrtve neka sahranjuju svoje mrtve” kaže on.

Znači čovek koji jede plodove sa drveta poznanja dobra i zla je već mrtav iako za nas izgleda kao da je živ. Od Istine u nama zavisi da li mi živimo ili umiremo. Zato Hristos i kaže da je u njemu život: jer ako smo u Istini naša osećanja će biti lepa i mi ćemo imati život u sebi, a ako smo u zabludi ona će biti u nama izvor patnje i mi polako umiremo.

Sve bolesti nastaju kao posledica našeg pogrešnog odnosa prema životu. Iz Ovog ugla gledano mi vidimo da dolazak Teokratije, Drugi Hristov Dolazak, i vladavina Boga treba da se desi tako što će se on nastaniti u svima nama i da će kroz Istinu koja je u nama On vladati na zemlji.

Kada se on naseli u nama kao Istina kroz koju sudimo tada će nam biti lako da budemo moralni i dobri ljudi. Neće nam biti potrebni zakoni da održavaju red u državi: Sa razumevanjem zakona života moral će se sam nametnuti.

Obilje je način Života

Obilje je način života gde mi koristeći razum promišljamo o svojim životnim potrebama i svoje imanje koristino na ispravan način.

Ja sam imao predstavu da je obilje kada čovek uvek ima dovoljno da ispuni sve svoje želje, ali zahvaljujući jednom Božijem otkrovenju sam razumeo da nisam bio u pravu za to svoje mišljenje i da je to bila samo još jedna od mojih predrasuda.

Otkriveno je da orbitofrontalni režanj , čeoni režanj, našega mozga služi da bi mi koristeći njega rasuđivali o svojim osnovnom životnim potrebama, i da bismo koristeći njega imali kontrolu nad svojim mislima i svojom dušom.

Da bi mi kao Um imali kontrolu nad željama naše duše i našeg intelekta koji vole užitke i svojim željama čine da se mi stalno nalazimo u oskudici bez obzira koliko novca i imanja imali.

Ljudi misle da se ljubav može osetiti i po osećanjima koja imaju sude o tome da li je nešto pava ljubav ili nije. Ali osećanja su varljiva i mi se lepo osećamo i kad činimo stvari koje sa ljubavlju nemaju veze nego su naši sebični užici.

Tako žene znaju da razmišljaju tipa: Ja sam srećna kada je moje dete srećno: A kao posledica takvog mišljena je da deci daju stvari koje nisu njihova osbovna životna potreba nego im daju stvari koje ispunjavaju dečije sebične želje i njihov osećaj radosti.

Kada dete traži kokakolu ili neki slatkiš: umesto da se rasudi da li je to osnovna životna potreba tako što se iskoristi čeoni režanj, i rasudi se o tome, majka pođe za željom da njeno dete bude zadovoljno i srećno i da mu nešto što njenom detetu samo šteti.

Jer kokakola izaziva povećano lučenje dopamina, hormona zadovoljstva, a to za posledicu ima isključivanje čeonog režnja bez čijeg korišćenja mi se ne možemo nazvati razumnim bićima. Tako nas naša želja da ugodimo detetu vodi ka tome da se ponašamo nerazumno, a i naše dete učimo tome da ispunjava svaku želju svoje duše i misli da je sreća u tome.

Živeti u obilju je stvar razuma, i ne znači da čovek ima dovoljno sredstava da ispuni sve svoje želje, nego se ogleda u korišćenju razuma da čovek uvek ima dovoljno za svoje osnovne životne potrebe.

Kada čovek koristeći razum počne da vodi svoj život na drugi način preispitujući želje duše on ubrzo uvidi da odjednom on ima viška sredstava, da njegov život obiluje u svemu.

On počinje da oseća neki mir i posebnu vrstu zadovoljstva sobom i svojim životom i ta vrsta skoro neprimetne radosti ispunjava njegov život zadovoljstvom koje je trajno i ne zavisi od toga koliko ćemo svojih želja ispuniti. Čovek uvidi da njegov život obiluje svime šta mu je potrebno.

I tu dolazimo do one poslovice: Nije bogat koji mnogo ima nego onaj kome malo treba. Takvi ljudi stalno žive u obilju i imaju i viška koji mogu drugima da daju.

A koje su to stvari koje dovode do povećanja dopamina u krvi i samim tim isključujemo naš čeoni režanj? Tu su razne vrste opijanja, što duhovnih što materijalnih: Kafa, alkohol, cigarete, droga, Muzika, sport, igrice, filmovi, čitanje zabavnih knjiga, rialiti, uživanje u hrani umesto da hranimo svoje telo, žene se opijaju osećanjima ugađajući svojoj deci umesto da ih vaspitavaju….

Sve to podiže nivo hormona zadovoljstva u krvi i dovodi do isključivanja čeonog režnja bez koga mi bivamo samo inteligentna a nerazumna bića. I što je čovek inteligentniji to se više oseća da ga razum sputava, i okreće se nekoj vrsti zadovoljstva kojim isključuje Čeoni režanj koji smeta intelektu da bude gazda koji vlada našom voljom.

Kada čovek izbaci zadovoljstva iz svog života on počne da oseća neku vrstu tihe radosti koja ispunjava njegov život mirom i spokojom jer on stalno živi u obilju i nikada mu ne nedostaje života.

Kako će u Budućnosti izgledati život na Zemlji

Nevolje koje su nam spremili svetski moćnici će za 15-ak godina imati rezultat da će razumni ljudi tražiti rešenja kako da se izbore sa ropstvom koje su osmislili za nas; Tragajući za rešenjima shvatiće da samo ako se budemo udruživali u zajednice mi imamo šanse za opstanak.

Udružujući se u zajednice razumeće da tu postoje određeni problemi za funkcionisanje zajednice i da zajednica ne može funkcionisati ako se laže, krade, ako je svoje preče od zajedničkog tj, ako je čovek sebičan. Počeće da se vrednuke krotost; jer ako čovek nije ukrotio svoj intelekt koji bi sve nesporazume rešavao na silu primoravajući druge da bude po njegovom, to će dovoditi do rasturanja zajednice.

Ljudi obično misle da je krotak čovek onaj kojeg su drugi ukrotili; ali ne, krotak je onaj koji se sebe ukrotio da ne reaguje naglo prema drugima. Koji ume da kontroliše svoj, gnev, bes, ljutnju… Ljudi će shvatiti vrednost velikodušnosti, ali i zahvalnosti, vrednost iskrenosti, vernosti, poštenja jer bez toga zajednica neće moći da funkcioniše. Svaki novi član zajednice će prvo morati da se dokaže u svemu ovome kako bi stekao poverenje zajednice.

Neće biti više naivnosti,da se nekome ukaže poverenje a da se prethodno nije okušao kao veran. Radeći za zajednicu ljudi će se naučiti i trpljenju; jer sto ljudi sto ćudi i treba moći prihvatiti različitosti, a to bez vrline trpljenja i strpljenja niko neće moći.

Kada ljudi vide dobribit života u zajednici nestaće strahova, ljutnje, besa, ljudi će raditi uz pesmu i smeh. Radost će kipiti na sve strane.A životna radost je vino ljubavi Božije koje će opiti sve narode. To je Krv Hristova o kojoj se ghovori u Bibliji. Životna radost je ono šta daje dugovečnost i zdravlje telu pa ni bolesti neće biti.

A šta će se za ovih petnaestak godina desiti sa onima koji se ne budu mogli uklopiti u zajednice?Gnev, bes , mržnja,ljutnja, nesighurbost, brige strahovi… su paklena vatrica u kojoj će izgoreti svi sebični ljudi, i za 15-ak godina ih više neće biti. Jer usled nedostatka životne radosti na njih će navaliti razne bolesti i oni će izumreti od svog zla. U ovih 15-ak godina ljudi će naučiti vrednost dobrote i ono malo ljudi što preživi ovaj težak period će posle živeti u miru.

Svako će rado ostaviti svoj posao da pomogne drugome, ljdui neće zaključavati svoja vrata, novac će stajati na izvolte a da ga niko neće ni pomisliti ukrasti. Pesmai radost će se oriti na sve strane jer ljudima više rad neće biti muka i moranje nego zadovoljstvo jer će se svi poslovi raditi u društvu bližnjih i niko neće ništa sam raditi. Predivno vreme dolazi zato se potrudimo da dočekamo te dane.

Pričešće i Kako Treba da Izgleda Pravo Pričešće

U komentaru na Video pod nazivom “Pokajanje” dobio sam pitanje koje glasi; Šta mislite da li pričešće pomaže u svemu što ste naveli? Odgovor na ovo pitanje nije ni malo lak, jer postoji pričešće koje pomaže i priščeće koje ne pomaže.

Postoji duhovno pričešće i postoji telesno pričešće.

Telesno pričešće se u većini slučajeva svodi na nedelju dana posta a onda se ode u crkvu gde se posle luturgije od sveštenika dobije osveštan hleb i vino kao telo i krv Hristova. Kada je u pitanju duhovno pričešće mi takođe treba da jedemo telo Hristovo i da pijemo Njegovu krv. Ali ovaj put duhovno telo i duhovnu krv.

Hajde da vidimo šta je duhovno telo Hristovo. Pogledajmo šta kaže Jevanđelje po Jovanu već u prvom stihu: U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč. A u šesnaestom stihu kaže: I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca.

Jevanđelje nam otkriva da je Reč Božija postala telo, a Hristos je Reč Božija. Kada Hristos kaže da ko ne bude jeo njegovo telo neće imati život u sebi; On zapravo kaže da ko se ne bude hranio duhovnom hranom, Rečju Božijom, taj neće imati život u sebi. Reč Božija se do današnjih dana prenosi kroz sveto Pismo, i za svakog iskrenog Hrišćanina Biblija je Reč Božija. Ona je telo Hristovo kojim mi treba duhovno da se hranimo.

Jer Isus za vreme tajne večere lomi hleb i daje učenicima govoreći.uzmite, jedite, ovo je telo moje. Hleb je hrana i dajući im hleb Isus je rekao da je njegovo telo hrana, duhovna hrana. Jer hleb je telesna hrana a njegovo telo, Reč Božija je duhovna hrana. Jer Hristos, reč Božija, je Hleb života a rođen je u Betlehemu. A Betlehem znači kuća hleba ,ili pekara. Kakva simbolika.

A da bi razumeli šta je krv Hristova, to opojno duhovno vino koje će opiti narode, moramo početi od Svetoga Duha. Sveti Duh je duh ljubavi među braćom, duh bratoljublja. I čovek koji nema Svetoga Duha, ne može biti ugodan Bogu da bi bio pričešćen. Zato u Jevanđeljima stoji da treba da budemo milostivi, trpeljivi prema bližnjima, da praštamo, da okrenemo i drugi obraz, da budemo krotki.

Jer ko tako radi gradi mesto u sebi gde će se nastaniti sveti Duh, Duh ljubavi prema bližnjima. A nagrada za one koji imaju Svetog Duha u sebi je osećanje radosti dok čine dobra dela s ljubavlju. Osećanje radosti koje dolazi od ljubavi je duhovno vino kojim će se opiti svi narodi. To osećanje radosti je Krv Hristova.

Tako dolazimo do toga, da kada se neko hrani duhovno čitajući Reč Božiju, i kada poslušnošću izvršava Božiju volju imajući ljubav prema bližnjima, pijući krv Hristovu koja izvire iz te ljubavi; Taj biva duhovno pričešćen od samoga Gospoda. Pokajanjem mi se okrećemo od činjenja zla i čineći Božiju volju kroz ljubav prema bližnjima mi se svakodnevno pričešćujemo.

Iz rečenog vidimo da je duhovno pričešće ono pravo pričešće, dok je ono telesno malo klorisno za stvari telesnog zdravlja, i pomalo u duhovnom: Jer istrajnošću u postu jačamo svoju volju. A da bi post bio onaj pravi duhovni post, mi moramo da vodimo računa čime hranimo svoj um. Jer kroz pažnju koju posvećujemo nedoličnim sadržajima na internetu i televiziji mi prljamo svoj um i nemamo nikakvu korist od posta

Heruvim Lucifer u ulozi Božijeg Intelekta

Imena su oznake karaktera jer nas Bog poznaje po karakteru. Kada Bog preko proroka govori o Hristosu, on ga često naziva Davidom, pa neupućeni misle da ti stihovi govore o caru Davidu koji je vladao Izraelom. A zapravo Bog kaže za Hrista moj ljubljeni. Budući da David znači Ljubljeni.

Tako mi razumemo da bog kada govori o Davidu zapravo govori o Isusu Hristosu. Tako Hristos ima više karakternih oznaka po kojima ga Bog poznaje. Ime Arhangela Mihaela Znači; Onaj koji je kao Bog, A znamo da je samo sin Božiji kao Bog.Tako razumemo da kada se govori Arhangelu Mihailu zapravo se govori o Isusu Hristu, koji je Logos, um Božiji.

Zatim prorok koristi ime Emanuel najavljujući rođenje Isusa Hrista: A Emanuel Znači s nama Bog. David Znači Ljubljeni, Isus znači Spasitelj, Hristos je MesijaZatim ga znamo kao Jagnje – jer je se on žrtvaovao za naše grehe. Zašto je bitno da znamo sve ovo? Već sam rekao da je Logos Um i Reč. Znači Arhangel Mihail je Um Božiji. Drvo života. Kako drvo života?

Pa pismo nas uči da se u Drvetu života nalaze; Mudrost, Istina i razum. A znamo da je u Hristu takođe Istina, mudrost i razum. Tako razumemo da je Hristos zapravo drvo života.

Hristos nam govori da je Carstvo Nebesko tu blizu nas u nama samima. Carstvo nebesko je u svetu naših misli, deo našeg uma. Pa ako je Carstvo nebesko u našem umu, to je i drvo života u našem umu, anđeli i demoni takođe. To je jako bitno da zapazimo jer treba da otkrijemo na koga se odnosi drvo poznanja dobra i zla, jer je i ono deo našag uma.

I kako je Drvo Života arhangel Mihael, to se o Drvo poznanja dobra i zla takođe pojavljuje opisano kao Anđeo: U pitanju je Hruvim zaklanjač, Lucifer. Onaj koji je pomazan da zaklanja prilaz Drvetu Života.

Sledeći ovu logiku mogli bi da se upitamo koji je to deo našeg uma koji se svojski trudi da mi ne otkrijemo Drvo Života koje je tu u nama, u našem umu. Znači Hristos živi tu u nama kao Drvo života, ali se Lucifer svojski trudi da ga mi ne vidimo. Intelekt je Drvo poznanja dobra i zla, on je taj heruvim zaklanjač i Lucifer i Sotona. On Intelekt je najsjajniji anđeo, prenosilac svetlosti. Bio je u Rajskom vrtu dok se ne nađe bezakonje na njemu.

On je otac laži i svake prevare kojima se trudi da mi ne upoznamo Boga u sebi. Kada čovek ne veruje u Boga on ga učvršćuje u tome i daje mu ideje kojima će da dokazuje da Boga nema. A ako je neko vernik; onda ga Intelekt zavodi da poštuje Boga na pogrešan način.

I ponovo uspeva da sakrije Boga od takvog vernika. Samo iskreni Vernici, oni koji nisu formalni vernici već tvore Božiju volju, uspevaju da prođu pored svoga intelekta i da zavire šta to ima iza njega.Takvi vernici nalaze Boga i naslađuju se Njegovim otkrovenjima.

Hteo bih još da napomenem: Kao što se Logos može prevesti kao Um i kao Reč, tako je i koren reči koja označava zmiju u Hebrejskom isti kao i koren reči Učitelj. Tako da se s pravom možemo zapitati ko je prevario Evu? Zmija ili Učitelj, Lucifer,njen intelekt.

Pogledajmo kako je Sv. Pismo opisan Lucifer, Intelekt Božiji, opisujući ga kao cara Tirskog u Jezekiji 28 glava. Opet mi dođe riječ Gospodnja govoreći: Sine čovječji, nariči za carem Tirskim, i reci mu: ovako veli Gospod Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvijem si lijep.

Bio si u Edemu vrtu Božjem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz, dijamanat, hrisolit, onih, jaspid, safir, karbunkul, smaragd i zlato; Onaj dan kad si se rodio načinjeni ti biše bubnji tvoji i svirale. Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti bješe na svetoj gori Božijoj, hođaše posred kamenja ognjenoga.

Savršen bješe na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi. Od mnoštva trgovine svoje napunio si se iznutra nasilja, i griješio si; zato ću te baciti kao nečistotu s gore Božje, i zatrću te između kamenja ognjenoga, heruvime zaklanjaču! Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svjetlošću svojom; baciću te na zemlju, pred careve ću te položiti da te gledaju.

Od mnoštva bezakonja svojega, od nepravde u trgovini svojoj oskvrnio si svetinju svoju; zato ću izvesti oganj ispred tebe, koji će te proždrijeti, i obratiću te u pepeo na zemlji pred svjema koji te gledaju. Svi koji te poznaju među narodima prepašće se od tebe; bićeš strahota, i neće te biti dovijeka.

Eto mi živimo u vreme u kojem caruje Intelekt, intelektualci vladaju svetom i u svetu je sve više bezakonja i nemorala. Sve to dolazi od Sotone koji živi u svima nama. Svako od nas će u svojim mislima naći one koje ga nagovaraju na zlo. Da slaže, da ukrade, da da mito. Misli nas naše nagovaraju na preljubu, na nevernost, na sebičnost.

Sve to dolazi kroz intelekt. Malo nas još čuje glas savesti i opire se spletkama svoga intelekta. Svi slepo verujemo svom intelektu i ne proveravamo kvalitet svojih misli. Jedini način da se izborimo sa Lucifrom u sebi je da se naučimo rasuđivanju.

Da naučimo da preispitujemo svoje misli,svoja uverenja, ubeđenja, svoju istinu. Preispitujući sebe mi ćemo skloniti u stranu Heruvima sa plamenim mačem, gurnućemo u stranu svoj intelekt i zavirićemo iza njega otkrivši glas razuma, glas istine i mudrosti drvo života, Boga koji živi u nama i koji je dugo čekao da ga otkrijemo.

Duhovno Krštenje, Krštenje Svetim Duhom

U ovom tekstu ćemo govoriti šta je Duhovno Krštenje, ali ne o onom Krštenje na koje su svi navikli, nego o onom pravom krštenju koje dolazi od Boga a ne od ljudi. Reč je o krštenju duhovnom Vodom i Duhom istine.

Da bi smo razumeli šta je to duhovna voda poslužićemo se slikom krštenja u vodi. Krštenje znači pranje: Da bi smo mogli da izađemo pred Boga, mi moramo da budemo oprani od svake prljavštine i greha. Prolazak Izraelaca kroz Crveno More , More vode, U obećanu zemlju je samo slika prelaska Duhovnih Izraelaca kroz duhovnu vodu. U carstvo nebesko, Novu Zemlju koju treba da nasledimo.

Ime Izrael znači: Onaj koji je video Boga, a Bog se ne može videti telesnim očina nego se može videti očima uma kroz veru. Jer da bi smo mi otvorili oči svoga uma da o nečemu istražujemo , to mi moramo da budemo sposobni da poverujemo da to nešto postoji. Zato je ta naša vera kao voda kroz koju mi prolazimo, i zalazimo u duhovni svet , svet našega uma i svet Božijega uma, jer smo po obrazu Božijem stvoreni.

Ta naša vera je Duhovna voda koja nas pere od svakoga greha i omogućava da čisti stanemo pred Gospoda. Ta naša vera nam omogućava da se očistimo i tako stanemo pred Boga koji živi tu u nama , u carstvu nebeskom koje je deo nas samih. Jer Hristos kaže da Carstvo nebesko nije daleko od nas, nego da je tu u nama. Tako mi možemo da razumemo da je nebo svet naših misli, deo našeg uma.

Možemo da razumemo da kada se govori o carstvu nebeskom da se govori o tome kako mi treba da naučimo da vladamo svojim umom i svojom mislima kao svojim podanicima. Jer čovek koji ne ume da vlada svojim mislima, on postaje sluga svojim mislima, i umesto da vlada svojim carstvom on postaje sluga u carstvu u kojem bi trebalo da vlada.

Spoznavši sve to kroz veru mi spoznajemo Gospoda, jer mi smo ćelije njegovog uma i razumemo kako on ima problema da vlada svojim umom pored nas neposlušnih. Razumemo da je Gospod u velikim problemima i da će morati da preduzme ozbiljne korake kako bi svoj um i svoju dušu doveo u red. Očekujemo drugi Hristov dolazak. Toliko o pranju kroz veru kao kroz duhovnu vodu; Hajde sada da vidimo šta je to krštenje Duhom Istine. Jer Sv Jovan Krstitelj kaže da će nas On, Gospod, krstiti duhom istine. Pa hajde da vidimo šta je Istina i kako ona nastaje.

Našu istinu čine naša, uverenja, ubeđenja, razna iskustva, obrazovanje, i najvećim delom vaspitanje. Deca ne preispituju postupke njihovih roditelja, nego to prihvataju kao dobar model ponašanja. Tako da mi kroz vaspitanje dobijemo najviše zabluda a vrlo malo istine. Zabluda je Istina nastala posle bluda. Već dok se spremamo da slažemo, ukrademo, prevarimo, u nama se javljaju misli kojima mi pred savešću opravdavamo taj svoj blud. Te misli zauzimaju mesto u našoj istini koja polako postaje zabluda.

Mi kroz našu istinu sudimo o svetu oko sebe i o deševanjimau njemu. Pa kada je naša istina sačinjena od zabluda, onda će naš sud biti pogrešan. A posledica pogrešnog suda i pogrešnih misli su loša osećanja poput gneva, besa, ljutnje, straha. A ako sudimo da je nešto zlo, takva ćemo osećanja i ponašanje imati? Jer ne može neko ko je ljut da se smeši, ili ko je besan da bude smiren. Jer osećanja određuju kakvog ćemo duha biti. Ne može čovek biti veselog duha a da ima loša osećanja. Znači od Istine koja je u nama zavisi kakav ćemo sud imati.

A od suda kakva ćemo osećanja imati, a od osećanja zavisi kakvog ćemo duha biti. Ne može ponašanje biti u svetom duhu, a da se živi u zabludi. Što će reći: da bi se Sv. Duh trajno nastanio u nama, mi prvo moramo izaći iz svojih zabluda. Postavlja se pitanje: Kako ćemo izaći iz svojih zabluda? Pa istim putem kojim smo i došli u zabludu. Jer čineći zlo mi smo u svom umu opravdavali to i došli u zabludu tako ćemo čineći dobro opravdavati to i u svom umu izgraditi istinu.

Adam je neposlušnožću Bogu pao u greh, a mi ćemo poslušnošću izađi iz greha. Gospod je govorio da treba da budemo milostivi, da praštamo, da ljubimo čak i neprijatelje svoje.Tako radeći mi ćemo pravdajući ta svoja dela u svom umu izgraditi Istinu i omogućiti da se u nama nastani Duh istine, Sveti duh, Duh ljubavi. I na taj način ćemo biti kršteni Duhom istine. Čitajući sveto Pismo i kroz veru i poslušnost Gospodu naš um će se promeniti, i u nama će se nastaniti Gospod. A on kao istina koja je u nama će biti izvor našeg ispravnog suda, naših lepih osećanja i duha koji dolazi sa tim lepim osećanjima: Osećanjima radosti, ljubavi, milosti, zahvalnosti.

A svi znamo kakvog su duha oni koji imaju takva osećanja. Ta osećanja su ujedno i plodovi Svetoga duha i nagrada za našu veru i naš trud. Ta osećanja su duhovno vino I krv Hristova koja se za nas prolila. U otkrovenju Gospod kaže da ko pobedi dobiće novo Ime. A Bog nas ne poznaje po tome kako se mi ovde zovemo, da bi to bilo naše ime pred Bogom. U Bibliji su imena oznake karaktera, Tako Emanuel znači :Bog je s nama. Mihael znači: Onaj koji je kao Bog. Gabrijel je Božija sila, David znači: Moj Ljubljeni. Izrael je Onaj koji je video Boga, Jakov je pobednik.

Kada budemo duhovno kršteni Od Boga koji živi u nama ,onda dolazi do promene našeg karaktera . I mi od jednog zlog čoveka postajemo jedan dobar čovek, Dolazi do promene našega karaktera,tako mi dobijamo novo ime, Novi karakter. Nas Bog ne zna po našim imenima kojima se ovde zovemo već nas zna po našem karakteru, i doziva nas po našem karakteru. Pa je Jakovu posle Borbe sa anđelom Božijim promenio ime u Izrael, jer je video Boga. Ime Izrael znači: Onaj koji je video Boga.

Iz svega rečenog možemo videti kako izgleda čovek koji je Kršten, vodom i duhom Istine koja dolazi od Boga kojega možemo naći u Sv. Pismu.

Šta to razlikuje uspešnog od neuspešnog čoveka

Osnovna razlika je u odnosu prema onome šta čovek radi. Ja sam majstor zidar, i kada sam počinjao da radim taj posao počeo sam sa svojim ocem. On je sebe smatrao izuzetno vrednim čovekom i uvek se trudio da uradi što više. Da li radio đuture ili dnevnicom on se isto zalagao jer mu je bilo važno da ljudi vide da on može puno da uradi kako bi posledično imao više posla i mogućnosti da zaradi.

I stvarno ljudi su ga uvek hvalili kako on može puno da uradi za svoju dnevnicu.I nekada je ljudima to i bilo važnije od kvaliteta, svima je nekako bilo značajno da se izgrade sa što manje novca. Ali kada čovek žuri onda se dešavaju greške i propusti. Pa to ne izgleda baš najbolje. Pored njega sam i ja naučio da tako radim. A onda sam počeo da radim taj posao sa svojim drugarom koji je imao drugaliji odnos prema poslu.

On se trudio da posao uradi bolje, da uvek doda nešto što i nije pogođeno ako će to učiniti da završni izgled posla bude bolji. Pored njega sam uvideo da nije toliko važna količina urađenog posla već da je važan i kvalitet. Da ljudi kvalitet cene više od kvantiteta. Uvidevši to ja sam hteo da se promenim i da počnem da radim posao sporije a da više obraćam pažnju na kvalitet. Ali to se pokazalo da i nije baš tako lako. Naime stvorene su navike na koji naš duh pokreće naše telo.

I iako sam se ja trudio da posao uradim bolje moje misli su me stalno požurivale i to je u meni stvaralo nervozu. Jednostavno da bi uradio dobro mora se raditi sporije kako se ne bi pravile greške, A ja sam se stalno osvratao na urađeni posao i stalno bio nezadovoljan količinom obavljenog posla.

A to nezadovoljstvo me je požurivalo da uradim više što je izazivalo nervozu dok radim. A kad je čovek nervozan onda ne krivi sebe nego počinje da krivi pomoćnika zato što posao ide sporo. Pa zašto nisi napravio bolji malter? Jer kada je malter dobar brže i lakše se radi. Pa me nervira kako se pomoćnik vuče po gradilištu, što mu za sve što mu se kaže da uradi treba više vremena.Ko da je neko dužan da po ceo dan trči za mnom po gradilištu.Iako mi drugar nikad nije rekao da požurim ili da je bitno koliko ću da uradim; Jednostavno moje vaspitanje me je stalno požurivalo,

Moj otac koji živi u meni kroz vaspitanje koje mi je dao je bio uzrok moje nervoze i nezadovoljstva.I to vaspitanje je kroz navike stvorilo naš loš odnos prema poslu, Zato smo i neuspešni jer pogrešno razmišljamo o poslu. Neko je kroz vaspitanje naučen da sve radi polako, pa ni to nije dobro jer će ga svi smatrati za lenčugu.Znači pravilo zlatne sredine je uvek najbolja stvar.Ne treba ni previše brzati ni biti prespor i nezainteresovan za posao.Jer majstora ne čini znanje i iskustvo nego njegov odnos prema poslu.

Ako neko ima volje da posao uradi dobro, tada će se on i truditi da to tako izgleda.Ali ako je njemu bitnije da završi posao i uzme pare, tada će biti uzaludno njegovo znanje i iskustvo, kvalitet će pasti u drugi plan. A čovek koji i nema znanja i iskustva , i ima volju i trudi se da posao na kraju izgleda dobro . On će razmišljati o poslu, praviće planove u svojoj glavi, koristiće maštu da smisli kako da posao na kraju izgleda dobro; I on će na kraju uraditi bolje posao od onoga ko ima veće znanje i iskustvo od njega a ima loš odnos prema poslu. Tako da uspešnog čoveka ne krasi toliko znanje i iskustvo koliko Volja da posao bude dobro urađen.

A to za posledicu ima da on dok radi oseća zadovoljstvo svojim poslom. Stalno se okreće i zagleda svoj posao i raduje se kako to dobro izgleda.Od kada radim posao s voljom i ljubavlju meni se stalno dešava da čujem sebe kako mumlam: “Fenomenalno Maksimalno” “Superiška” I primetio sam kako se dobro osećam povodom toga. Jednostavno moj život je ispunjen zadovoljstvom i dok radim. Dok nisam radio sa Ljubavlju i voljom da se posao uradi dobro moj život na poslu je bio muka i nezadovoljstvo. A od kada sam to naučio moj radni dan je ispunjen zadovoljstvom i radošću.

A kao posledica ispravnog odnosa prema poslu je da te ljudi više cene.Ali to nije toliko bitno da li te drugi cene koliko je bitno koliko čovek sam sebe vrednuje. To vrednovanje samoga sebe se zove dostojanstvo. Dok sam žurio i gledao da što više uradim , meni je smetalo kad neko stoji i gleda kako radim, jer bio sam spreman i da isfušarim samo da bih više uradio pa mi nikako nije odgovaralo da me gledaju.A od kada se trudim da posao ispadne dobro meni je prosto zadovoljstvo da me gledaju dok radim.

A to zadovoljstvo dolazi od dostojanstva, jar ja sam svestan koliko ulažem sebe u taj posao i znam koliko vredi ono šta radim.I drago mi je kada ljudi gledaju i dive se tome. Pita mene jednom moj kolega za posao,  žali se nema posla; A ekipa u kojoj radim pretrpana poslom, ne stižemo da uradimo sve pogođeno. li taj majstor jednostvno ne ume dobro da uradi posao. On je inteligentan, nije tup, ali ima pogrešan odnos prema poslu i ljudi ga izbegavaju.

Kažu da bez alata nema ni zanata: A najbolji alat koji jedan mastor svoga posla ima je njegova mašta. U mašti čovek smisli kako će nešto da napravi a da to dobro izgleda. Posle na poslu on samo izvede ono šta je u mašti već napravio. Kada smo bili deca svi smo znali da maštamo, a onda se to nekako izgubilo tako da sam ja nanovo morao da se učim maštanju kako bih mogao svoj posao da uradim što bolje. Ali ljudi stalno nekuda žure i nemaju vremena za maštanje.

Mi smo stalno u potrazi za nekim zadovoljstvom i najčešće ga nalazimo u zabavi; Filmovi, muzika, knjige, časopisi, sport, kockarnica, kafana. Trčeći za zadovoljstvom mi zapravo uništavamo svoj život. Mi potrošimo vreme koje bi smo mogli posvetiti mašti i uređenju svoga života. Naš posao onda nije izvor zadovoljstva u našem životu već zadovoljstvo tražimo na drugim mestima a posao nam postaje izvor nezadovoljstva.Od kada sam izbacio zabavu iz svog života kao izvor zadovoljstva moj život je počeo da se preliva zadovoljstvom.

Zadovoljan sam na poslu, zadovoljan sam kući kada uređujem nešto, zadovoljan sam kad ustanem ujutru u 3 i do šest posvetim vreme maštanju i razmišljanju o važnim stvarima u životu. Trčeći za zadovoljstvom mi zapravo uništavamo svoj život.  Mi potrošimo vreme koje bi smo mogli posvetiti mašti i uređenju svoga života.

Čovek koji radi s voljom se na poslu ne zamara, pa ja posle 11 sati posla odlazim kući odmoran Pevam odlazeći s posla. A prvi koji me je naveo da razmišljam o tome šta to znači raditi sa voljom je moj stric Ranko. A stric je poznat po tome kako je vredan i sve radi s radošću, ne staje po ceo dan Kaže on meni; Ljudi me pitaju kako tako nastajem za poslom i s osmenom radim? A ja im kažem: Imam volje, i kada čovek sa ženom legne ako nema volje nije to to.

Meni je taj odgovor bio malo čudan. Šta to on meni pokušava da kaže? Tako da sam sledećih dana često premišljao na tu temmu jer mi je bilo čudno da stariji čovek tako priča sa mnom, a nije baš poznat po bezobrazluku. I onda sam primetio da ja ne radim svoljom, da se na poslu nekako mrzovoljan, da se vučem ko prebijen. Shvatio sam da ja ne radim sa voljom. Ali kako se radi s voljom? Vidim da je ne znam odgovor na to pitanje.

Počeo sam u svojim mislima da tragam za odgovorom na to pitanje; I posle par dana slušajući neku muziku dođe mi ideja da mogu da iskoristim ritam muzike da unesem malo živosti u posao, da radim u ritmu muzike. I odmah sam video koliko je to bolje i kako se čovek oseća zadovoljnije na poslu. Da posao prestaje da bude mrzak ,da svojom voljom mogu da utičem na kvalitet svog života. Evo moj stric dogodine puni osam banke. I dalje radi s voljom i osmehom na licu. On je za mene primer jednog uspešnog čoveka.

Mislimo Potrebne su nam Pare da bi bili Srećni

 Ima jedna priča koja ide otprilike ovako: Bio jedan bogobojažljiv čovek koji se svakodnevno molio Bogu, činio dobra dela i davao milostinju. Jednog dana dođe anđeo Božiji u posetu tom čoveku i kaže mu da je Bog video šta sve on čini i da mu je veoma drago zbog toga, te stoga hoće da mu ispuni jednu želju. I eto on, anđeo Božiji, je tu da mu ispuni želju: “Razmisli dobro i reci želju”. Počeše čoveku da naviru mnoge želje, i što je duže razmišljao sve mu je bilo teže da se odluči za jednu.

Tako da reši da zamoli anđela da dođe malo kasnije dok on donese odluku, jer je ovo velika stvar i ne bi da pogreši. Anđeo se složi i ode, A čovek počne da prepričava događaj svojim prijateljima tražeći savet kako da postupi i šta da traži. Jedni su ga savetovali da traži novac, drugi imanje, treći mudrost, razum, znanje… I što je više tražio odgovor bilo mu je sve teže da odluči šta bi bilo ono pravo.

Posle dužeg vremena dođe anđeo ponovo do njega da ga pita šta se dešava i da je već prošlo dosta vremena za donošenje odluke. Čovek poče da se pravda i da objašnjava svoju situaciju i razloge za odugovlačenje. Na kraju se seti da pita anđela: “Ti si stalno u Božijem prisustvu i najbolje znaš šta je dobro za poželeti, pa ako ti je po volji posavetuj me šta da poželim”. Na to mu anđeo odgovori: “Traži da budeš radostan ma šta se oko tebe dešavalo”.

Od kada sam čuo ovu priču, stalno me je čačkalo kako čovek može da bude radostan ma šta se oko njega dešavalo. Vremenom sam počeo da razumevam i da svoj život vodim u tom pravcu. Našao sam blago koje je obogatilo moj život. Nisam postao savršen da me ništa ne može izvesti iz takta ali gledajući na svoj život od pre dvadesetak godina i sad, napravljen je ogroman pomak. iKako to da neko može da bude radostan ma šta se oko njega dešavalo?

Pođimo od same radosti; Radost je osećanje koje čini da naša sudbina bude život. Samo kada je naš život ispunjen radošću onda je to život. Kada život nema radosti onda to više nije život. Radost je ono šta daje kvalitet životu, i ako radost moramo da kupujemo nikada nećemo imati dovoljno za “srećan” život. Radost treba da bude kao voda, kao vazduh,besplatna. Da je pijemo, da je dišemo, da se hranimo njome. I samo tada mi možemo da imamo život, kada imamo izvor radosti u sebi.

Jer ako u sebi imamo izvor radosti onda pijemo sa izvora života koji nikada ne presušuje. Ako ostanemo bez radosti to nije zato što je izvor presušio, već zato što smo se mi odšetali od njega. Želim da vam otkrijem gde treba da kopate da biste iskopali izvor radosti, Fontanu Mladosti za kojom mnogi tragaju i priželjkuju je. Prvo što moramo da uradimo je da otkrijemo šta to utiče da se mi u nekoj situaciji osećamo lepo, a u drugoj loše.

Naš sud je taj koji je pokretač svih naših osećanja. Sretnemo čoveka o kome imamo lepo mišljenje i već nam se usne šire u osmeh. Dok kada sretnemo nekog o kome imamo loš sud, s mukom ćemo napraviti osmeh ako ga i napravimo. Dovoljno je da pomislimo na nekog ko nam je drag pa da se nasmešimo ili da se setimo nekog ko nam nije mio pa da se namrgodimo. Vidimo da osećanja imaju jako puno veze sa našim mislima.

Zašto mi sudimo tako kako sudimo? Naš sud je uvek posledica istine koja je u nama, pa od naše istine zavisi i naš sud. Dovoljno je da samo čujemo za nekog da je učinio nešto loše, iako to možda i nije bilo tako. Naš sud će o tom čoveku biti loš i mi već nećemo imati lepa osećanja kada sretnemo tog čoveka. I ako primetimo da našim životom preovlađuju loša osećanja (gnev, bes, ljutnja, strah..), to je siguran znak da sa našom istinom nešto nije u redu. To je siguran znak da mi ne živimo u Istini, nego da živimo u Zabludi.

Šta je zabluda?

 Istina nastala posle bluda je zabluda. Još dok se spremamo da slažemo, ukrademo, prevarimo mi u svom umu opravdavamo to svoje bludno delo i tako pravdajući svoje postupke, mi u svom umu gradimo zabludu. Lopov u svom umu ima odličan izgovor zašto je dobro biti lopov. Kurva u svom umu sebe veliča nad drugim ženama smatrajući ih glupima ako su poštene. Ona ne može da razume da poštena žena misli o svojoj deci o svojoj porodici.

Kako će njeno ponašanje da utiče na zajednicu u kojoj živi? Hoće li obrukati svoga muža? Kurva ne može da shvati da je porodica preča od ličnih zadovoljstava. Kao i lopovi, oni koji lažu, oni koji daju mito kockari, što poštene ljude smatraju budalama. Oni ne shvataju da će takav način mišljenja naneti štetu njihovoj istini i da će im se to vratiti kroz loša osećanja koja su proizvod zablude.

Od našeg suda zavisi kakav će biti naš doživljaj svega što nam se dešava, jer kako sudimo takva osećanja imamo. A osećanja odrećuju kvalitet doživljaja. To nam govori da nije važno šta nam se dešava, već kako mi to doživljavamo. Ako živimo u Istini, onda je Istina izvor radosti u nama.

 A ako živimo u zabludi onda je zabluda izvor patnje u nama. Sve što čovek radi od svoje slobodne volje kroz um će uticati njegovu istinu. Kada se rodimo mi nemamo istinu i sve doživljavamo onako izvorno, a onda roditelji i staratelji počinju da oblikuju našu istinu kroz vaspitanje. Kasnije se priključuju razni učitelji, oblikujući našu istinu kroz obrazovanje, pa zatim dolaze razna iskustva, uverenja, ubeđena i mi na kraju od života imamo pakao.

Naučeni da pogrešno sudimo mi umesto da se radujemo životu provodimo ga u patnji i jadu. Mislimo potrebne su nam pare da bi bili srećni a i ne slutimo da smo se udaljili od izvora života koji je tu u nama, da smo se udaljili od Istine. Ali dobra stvar u svemu tome je da kako smo se udaljili od istine čineći od svoje volje ono što nije bilo dobro, tako se možemo vratiti istini čineći ono što je dobro.

I ne samo da ćemo se vratiti Istini, već ćemo srediti naš doživljaj života, naš sud, misli i osećanja. Naš život će dobiti jedan viši smisao i postaće vredan življenja.

Čovek kojem hormoni pokreću volju je rob svoga tela

Kada razmišljamo o Božijem prestolu treba da imamo na umu da smo po obličju Božijem stvoreni; pa Hristos kaže da carstvo nebesko nije daleko od nas, da je ono tu u nama, svet naših misli, naš Um. A Hristos je Um Božiji, jer Logos sem Reč može da se prevede i kao Um. Pa ako je nebo deo našeg uma, onda postoji deo uma koji je Zemlja.

Nebo i zemlja su delovi našeg uma, i budući da smo po obličju Božijem stvoreni to možemo da zaključimo da je i Božiji um podeljen na nebo i zemlju.Na nebeski i zemaljski način mišljenja. Zemaljski način mišljenja pripada intelektu, Luciferu, hreuvimu zaklanjaču, drvetu poznanja dobra i zla, kako ga opisuje Biblija.

Za zemlju kaže Sv. Pismo da je podnožje nogama Božijim, a to je i Hristu Otac obećao da će položiti Njegove neprijatelje kao njegovo podnožje.To je kao ona dva anđela u crtanim filmovima, jedan stoji na levom a drugi na desnom ramenu pa koji nas nagovori. Tako i naš um ima dva dela koja se bore za našu pažnju, nebo i zemlju.

Čovek kojem hormoni pokreću volju je rob svoga tela i on ne vlada svojim bićem. On je zemaljski čovek jer je svojom pažnjom stalno na zemlji, i umesto da vlada on je rob. Čovek koji želi da vlada svojim umom mora da svojom pažnjom bude na nebu i tako da utvrdi svoj presto kako bi vladao carstvom, svojim umom.

Kada Bog Otac kaže Hristu: sedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim; On mu zapravo kaže: Budi svojom pažnjom na nebu, na mom prestolu, i ja ću položiti tvoje neprijatelje… I mi budući da smo kroz veru rođeni kao Hristova Braća, treba da sledimo njegov primer, i da svojom pažnjom budemo na nebu svoga uma dok naš otac nebeski ne položi naše neprijatelje i nasledimo carstvo.

Tako će naš intelekt , satana, biti svezan i pokoren nama: umesto da vlada nad nama mi ćemo vladati nad njim. Dakle šta je Presto? To je naše srce, centar naše pažnje, naš fokus. Mi vladamo svojim bićem tako što vladamo svojim mislima.

I od toga kakve su nam misli u srcu zavisi naša sudbina, zavisi naš doživljaj života, naše zdravlje. I mi nad svim tim vladamo sa prestola koji treba da namestimo tamo gde je naš otac Nebeski. Naš presto, naše misli, naša pažnja treba da budu tamo gde su naše nebeske misli ako mislimo da vladamo svojim bićem.

Kako da Znamo Jesmo li Spašeni

Dešava se da neko ko je poverovao kasnije otpadne od vere; zato nisu spašeni svi koji su poverovali nego oni koji su odabrani. A kako ćemo znati da smo odabrani? Tako što vidimo sebe da tvorimo Božiju volju s radošću i ljubavlju prema bližnjima i prema Bogu. Jer ako ne tvorimo drage volje, onda nam je služba dodeljena i radimo zato što moramo jer zakon tako nalaže.

Ali, ako tvorimo od svoje volje iz ljubavi, onda to nije služba nego dragovoljna žrtva Bogu na slavu. I videći sebe da tako radimo mi se osvedočavamo da smo odabrani i spašeni. Vara se onaj ko misli da je spašen onog trenutka kada je poverovao. On je pred Bogom spašen istog trenutka jer Bog zna sve naše misli i dela od početka do kraja. Ali mi ne znamo sve naše misli i dela od početka do kraja.

Te stoga ne možemo biti tek tako sigurni da smo spašeni i odabrani. Nego se osvedočavamo kada sebe vidimo da tvorimo Božiju volju drage volje, a ne od moranja. Spasitelj je došao da spasi hrome, kljaste, natovarene, da otpusti roblje, da spase one kojima je spasenje potrebno.

I onda videti kako nas Gospod izbavlja. Ja sam pre dvadesetak godina bio zreo za spasenje: moj život je bio toliko posiveo da mi se više nije milio ni život. Samoubistvo se činilo kao dobar izbor. A Onda sam kroz Bibliju upoznao Boga i to je uticalo da ja nađem smisao zašto bi vredelo živeti život. Shvatio sam da sam ja sam uzrok svih svojih nevolja i da ja takođe mogu da budem uzrok koji će me izvesti iz njevolja ako budem poslušan Bogu. I ja sam spašen Božijom rečju.

I svaki takav kada je spašen zna da je spašen, jer je spasenje doživeo. On je video način na koji ga je Mesija spasao. Znači spasenje nije tako da samo veruješ i automatski si spašen. Stvar je da poveruješ. Jer razlika je između verovati i poverovati, po veri nešto učiniti, biti poslušan Bogu.

Bog se kroz moje spasenje osvedočio u mom životu.Onaj koji nije bio svedok svom spasenju nego samo treba da veruje da je spasen nije ni spašen, nego su ga prevarili da je verom spasen. E, ti si poverovo i sada si spasen. Pa kako možeš da znaš da si poverovao? Postoji neko osećanje kada se veruje?

Ne, ne postoji takvo osećanje.

Niko ne može sa sigurnošću da zna da li veruje ili samo misli da veruje. Koliko puta sam se zapitao: verujem li ja stvarno u Boga? I nema nikakvog znaka ili osećanja kojim bih ja mogao sebe da uverim da ja stvarno verujem.

Nego gledam jesam li poslušan Bogu,tvorim li njegovu volju, Pa po tome sudim verujem li ili ne. Uzdati se da smo verom spaseni a nemati iskustvo spasenja je potpuno nepouzdano

Zašto Kleknemo dok se Molimo?

Borba koju vodimo je borba protiv zveri u nama.  Naš intelekt je je naš zverinji um. Genetski mi smo najbliži majmunu, a sklonost našeg intelekta ka ubijanju drugih životinjskih vrsta nas svrstava u zveri. Mi se i međusobno ubijamo: iako mnogi iz straha od zakona ne izvrše ubistvo u svojoj misli osuđuju druge što je jedan vid ubistva i zverskog mišljenja.

Ljudi nisu ništa više do; malo inteligentnije životinje. Svi imamo Razum, razum nije deo intelekta, kako intelekt voli da mi mislimo, već je poseban organ našeg uma: možda bi bilo bolje reći da je razum i nad umom, kao superiorna svest koja je deo nas, Bog u nama, Sam Hristos.

Duhovna Borba je borba protiv svog intelekta, protiv zveri u nama, pripitomljavanje i dovođenje u stanje da nam bude koristan kao što je koristan pas recimo. Hristos je ušao u Jerusalim na magarcu, što je slika intelekta koji je ukroćen i postao koristan čoveku.

Mudar čovek koristi intelekt kao slugu, a nerazuman je sluga svom intelektu. Intelekt voli da se dokazuje kako je on bolji od drugih pa kad služimo intelektu onda nam treba puno novca da bi zadovoljili njegovu potrebu za veličinom. Skup telefon, dobra kola, firmirane stvari,zlato, novac za provod….

Vidite koliko je para potrebno onome ko služi đavolu. Da bi zadovoljili potrebu zveri u nama da se dokaže neki posegnu i za ubistvom. Prodaja droge koja ubija omladinu je takođe dobar način da se zadovolji Ala, aždaja, zmija u nama.

Ponizivši se u molitvi mi teramo svoj intelekt da se nauči poniznosti, čineći dobra dela mi ga teramo da počne sebe da vrednuje kroz dobrotu a ne kroz zverstva poput: krađe, otimačine, preljube, i čega sve ne više. Samo sopstvenom pokornošću mi možemo ukrotiti zver u nama, Zato je Hristos i rekao da ako ti neko udari šamar: okreni mu i drugi obraz.

Zver u nama bi odma skočila da se obračuna, a mi ga krotošću savlađujemo i učimo da se ne ponaša tako. Kad ga dobro naučimo on, intelekt, se posle ponaša kao dobro izdresiran pas.

Hristov ulazak u Jerusalim na magarcu oslikava još nešto: Jerusalim u prevodu znači Grad Mira i ova slika pokazuje da mi ne možemo naći mir dušama svojim dok ne ukrotimo zver i dobijemo od nje poslušno živinče.

Božje zapovesti su uputstva koja govore šta to zver ne čini i čemu bi trebalo da je naučimo. Kada smo u molitvi mi kleknemo pred Bogom, učeći naš intelekt da postoji neko ko je veći od njega.

Jer mi smo Bog koji je iznad intelekta i mi odlučujemo kome ćemo posvetiti pažnju, da li njemu ili Razumu koji je deo Boga u nama. Jer i mi smo samo jedna ćelija jednog većeg Božanskog uma, mi smo deo Božijeg intelekta, i treba da budemo svesni da svojom poniznošću priznajemo da u nama postoji um koji je veći od nas samih.

Poniznošću mi otvaramo vrata da čujemo ideje od tog uma koji je veći od nas i vaspitavamo svoj intelekt da obraća pažnju na nas kao Božansko biće iznad njega, kako bi smo dobili poslušan intelekt nad kojim ćemo mi vladati umesto da imamo neposlušan intelekt koji će vladati nad nama. Mi nećemo moći ući u taj Duhovni Jerusalim, taj grad mira, ako od svog intelekta, te divlje zveri ne napravimo pitomo živinče poslušno svome bogu, tj. nama.

Učinimo Život Lepšim Dostojnim Življenja

Harmonija, sazvučje, satreperavanje, saglasnost…

Kada se dva talasa, bili oni zvučni, elektromagnetni ili nekakvi drugi susreću u pravilnim vremenskin razmacima, tada ta dva talasa ostvaruju harmoniju, satreperavanje,saglasnost ili sazvučje.

Tako da što više instrumenata svira jednu kompoziciju, ona biva sve lepša i lepša. I kada jedan instrument počne da falšira on remeti harmoniju celog orkestra.

Ako bismo društvo gledali kao jedan orkestar, onda bi svako od nas ko pokušava da ostvari svoju jedinstvenost bez da obraća pažnju na ostatak društva, bio taj instrument što falšira i remeti harmoniju.

U društvu, kao i u orkestru uvek ima mesta da svako od nas ostvari svoju jedinstvenost, i da pritom ne naruši harmoniju društva. Ali u našem društvu ima previše onih koji hoće da ostvare svoju jedinstvenost na račun društva u kojem žive, stvarajući na taj način muziku koja je nepodnošljiva za slušanje .

To se u društvu oseća kao jedan taman oblak koji se nadvio nad sve nas i niko ne vidi kada će taj oblak proći da i nama sunce grane. A istina je da svi mi kumujemo tom oblaku što se nadvio nad nama našim neodgovornim odnosom prema društvu u kojem živimo, našim nemoralom.

Jer krademo,lažemo otimamo od slabijih, prodali bi dupe za pare. A onda se čudimo zašto nam je takvo stanje u društvu. Otkud narkomanija, prostitucija,lopovluk,alkoholizam,kocka, bezobrazluk i šta sve još.

Pogledajmo harmoniju na nivou porodice: i tu ako nema žrtvovanja svojih interesa zarad harmonije život u porodici postaje mučan.

Svugde gde vlada sebičnost nema harmonije jer sebičan čovek ne želi da žrtvuje ništa svoje zarad drugih. Kurvar zakida porodicu radi svog zadovoljstva, kockar takođe, alkoholičar…. Svađe nastaju jer se interesi sukobljavaju pa nema harmonije. Bez odricanja nema ništa od harmonije u porodici.

Nažalost dokle god ljudi koji se oslanjaju na intelekt a ne koriste razum vode ovo društvo, ne zna se kada će taj oblak proći.

Kako se ponašati prema onima koji nas stalno peckaju?

Stvar je da nas ta njihova peckanja povređuju i nanose nam bol, a to je zato što mi pogrešno doživljavamo te ljude, doživljavamo ih kao neprijatelje jer smo ponosni na svoju veru i na svoj izbor. A ponos je najveći neprijatelj jednog Hrišćanina.

Ponosan Hrišćanin je onaj koji očekuje da će drugi ljudi da vrednuju ono kakav je on. Hrišćanin treba da ima dostojanstvo a ne ponos, ponos pripada gordosti. Jer dostojanstvo je svetlost a suprotno njemu je Gordost kao tama.

Da bi smo stekli dostojanstvo mi treba da činimo nešto dobro, nešto što će nama dati vrednost koja više neće zavisiti od toga šta drugi ljudi misle o nama. Čovek koji svoju vrednost dobija od Boga, jer čini Božija dela stiče dostojanstvo i više mu ljudska peckanja ne mogu ništa.

Dostojanstven čovek može da se ponizi a ponosan to nije u stanju. Kada dostojanstvenom kažu da je loš čovek on to dočeka s prijateljskim osmehom i pride ponizi sebe. Kaže nešto u stilu: Ma ja sam i veća baraba nego što ti misliš. Tako dostojanstvenom čoveku nije teško da se ponizi i ne traži da ga ljudi cene već gleda šta će Bog da misli o njemu.

Dostojanstven čovek saoseća sa svojim neprijateljima i kroz saosećanje od njih pravi prijatelje. Zato treba imati sažaljenja prema onima koji se nisu rodili kao sinovi božiji. Oni su stvorenja i kao takvi su niža bića, sa manjom moći rasuđivanja.

Hoćemo li se ljutiti na malo dete kada napravi nešto što nam se ne sviđa? Zar mu nećemo oprostiti i čekati da poraste i shvati da to nije bilo u redu. I sve jedno ćemo ga voleti dok čekamo da odraste.Tako treba i sa ljudima koji se nisu rodili kao sinovi Božiji.

Kao kad vidiš lane ostalo bez roditelja, pa ga uzmeš sebi i neguješ ga s ljubavlju dok ne odraste. Ti ga ne žališ nego ga neguješ i raduješ se njegovom odrastanju, i danu kada će se vratiti u prirodu.

U saosećanju je život a u žaljenju smrt, tako je velika razlika između njih. Tako saosećajući one koji nas peckaju i ponizivši sebe u dostiojanstvu, nas neće peckati te otrovne strelice upućene ka nama.