Category: Blog

Zašto Kleknemo dok se Molimo?

Borba koju vodimo je borba protiv zveri u nama.  Naš intelekt je je naš zverinji um. Genetski mi smo najbliži majmunu, a sklonost našeg intelekta ka ubijanju drugih životinjskih vrsta nas svrstava u zveri. Mi se i međusobno ubijamo: iako mnogi iz straha od zakona ne izvrše ubistvo u svojoj misli osuđuju druge što je jedan vid ubistva i zverskog mišljenja.

Ljudi nisu ništa više do; malo inteligentnije životinje. Svi imamo Razum, razum nije deo intelekta, kako intelekt voli da mi mislimo, već je poseban organ našeg uma: možda bi bilo bolje reći da je razum i nad umom, kao superiorna svest koja je deo nas, Bog u nama, Sam Hristos.

Duhovna Borba je borba protiv svog intelekta, protiv zveri u nama, pripitomljavanje i dovođenje u stanje da nam bude koristan kao što je koristan pas recimo. Hristos je ušao u Jerusalim na magarcu, što je slika intelekta koji je ukroćen i postao koristan čoveku.

Mudar čovek koristi intelekt kao slugu, a nerazuman je sluga svom intelektu. Intelekt voli da se dokazuje kako je on bolji od drugih pa kad služimo intelektu onda nam treba puno novca da bi zadovoljili njegovu potrebu za veličinom. Skup telefon, dobra kola, firmirane stvari,zlato, novac za provod….

Vidite koliko je para potrebno onome ko služi đavolu. Da bi zadovoljili potrebu zveri u nama da se dokaže neki posegnu i za ubistvom. Prodaja droge koja ubija omladinu je takođe dobar način da se zadovolji Ala, aždaja, zmija u nama.

Ponizivši se u molitvi mi teramo svoj intelekt da se nauči poniznosti, čineći dobra dela mi ga teramo da počne sebe da vrednuje kroz dobrotu a ne kroz zverstva poput: krađe, otimačine, preljube, i čega sve ne više. Samo sopstvenom pokornošću mi možemo ukrotiti zver u nama, Zato je Hristos i rekao da ako ti neko udari šamar: okreni mu i drugi obraz.

Zver u nama bi odma skočila da se obračuna, a mi ga krotošću savlađujemo i učimo da se ne ponaša tako. Kad ga dobro naučimo on, intelekt, se posle ponaša kao dobro izdresiran pas.

Hristov ulazak u Jerusalim na magarcu oslikava još nešto: Jerusalim u prevodu znači Grad Mira i ova slika pokazuje da mi ne možemo naći mir dušama svojim dok ne ukrotimo zver i dobijemo od nje poslušno živinče.

Božje zapovesti su uputstva koja govore šta to zver ne čini i čemu bi trebalo da je naučimo. Kada smo u molitvi mi kleknemo pred Bogom, učeći naš intelekt da postoji neko ko je veći od njega.

Jer mi smo Bog koji je iznad intelekta i mi odlučujemo kome ćemo posvetiti pažnju, da li njemu ili Razumu koji je deo Boga u nama. Jer i mi smo samo jedna ćelija jednog većeg Božanskog uma, mi smo deo Božijeg intelekta, i treba da budemo svesni da svojom poniznošću priznajemo da u nama postoji um koji je veći od nas samih.

Poniznošću mi otvaramo vrata da čujemo ideje od tog uma koji je veći od nas i vaspitavamo svoj intelekt da obraća pažnju na nas kao Božansko biće iznad njega, kako bi smo dobili poslušan intelekt nad kojim ćemo mi vladati umesto da imamo neposlušan intelekt koji će vladati nad nama. Mi nećemo moći ući u taj Duhovni Jerusalim, taj grad mira, ako od svog intelekta, te divlje zveri ne napravimo pitomo živinče poslušno svome bogu, tj. nama.

Učinimo Život Lepšim Dostojnim Življenja

Harmonija, sazvučje, satreperavanje, saglasnost…

Kada se dva talasa, bili oni zvučni, elektromagnetni ili nekakvi drugi susreću u pravilnim vremenskin razmacima, tada ta dva talasa ostvaruju harmoniju, satreperavanje,saglasnost ili sazvučje.

Tako da što više instrumenata svira jednu kompoziciju, ona biva sve lepša i lepša. I kada jedan instrument počne da falšira on remeti harmoniju celog orkestra.

Ako bismo društvo gledali kao jedan orkestar, onda bi svako od nas ko pokušava da ostvari svoju jedinstvenost bez da obraća pažnju na ostatak društva, bio taj instrument što falšira i remeti harmoniju.

U društvu, kao i u orkestru uvek ima mesta da svako od nas ostvari svoju jedinstvenost, i da pritom ne naruši harmoniju društva. Ali u našem društvu ima previše onih koji hoće da ostvare svoju jedinstvenost na račun društva u kojem žive, stvarajući na taj način muziku koja je nepodnošljiva za slušanje .

To se u društvu oseća kao jedan taman oblak koji se nadvio nad sve nas i niko ne vidi kada će taj oblak proći da i nama sunce grane. A istina je da svi mi kumujemo tom oblaku što se nadvio nad nama našim neodgovornim odnosom prema društvu u kojem živimo, našim nemoralom.

Jer krademo,lažemo otimamo od slabijih, prodali bi dupe za pare. A onda se čudimo zašto nam je takvo stanje u društvu. Otkud narkomanija, prostitucija,lopovluk,alkoholizam,kocka, bezobrazluk i šta sve još.

Pogledajmo harmoniju na nivou porodice: i tu ako nema žrtvovanja svojih interesa zarad harmonije život u porodici postaje mučan.

Svugde gde vlada sebičnost nema harmonije jer sebičan čovek ne želi da žrtvuje ništa svoje zarad drugih. Kurvar zakida porodicu radi svog zadovoljstva, kockar takođe, alkoholičar…. Svađe nastaju jer se interesi sukobljavaju pa nema harmonije. Bez odricanja nema ništa od harmonije u porodici.

Nažalost dokle god ljudi koji se oslanjaju na intelekt a ne koriste razum vode ovo društvo, ne zna se kada će taj oblak proći.

Kako se ponašati prema onima koji nas stalno peckaju?

Stvar je da nas ta njihova peckanja povređuju i nanose nam bol, a to je zato što mi pogrešno doživljavamo te ljude, doživljavamo ih kao neprijatelje jer smo ponosni na svoju veru i na svoj izbor. A ponos je najveći neprijatelj jednog Hrišćanina.

Ponosan Hrišćanin je onaj koji očekuje da će drugi ljudi da vrednuju ono kakav je on. Hrišćanin treba da ima dostojanstvo a ne ponos, ponos pripada gordosti. Jer dostojanstvo je svetlost a suprotno njemu je Gordost kao tama.

Da bi smo stekli dostojanstvo mi treba da činimo nešto dobro, nešto što će nama dati vrednost koja više neće zavisiti od toga šta drugi ljudi misle o nama. Čovek koji svoju vrednost dobija od Boga, jer čini Božija dela stiče dostojanstvo i više mu ljudska peckanja ne mogu ništa.

Dostojanstven čovek može da se ponizi a ponosan to nije u stanju. Kada dostojanstvenom kažu da je loš čovek on to dočeka s prijateljskim osmehom i pride ponizi sebe. Kaže nešto u stilu: Ma ja sam i veća baraba nego što ti misliš. Tako dostojanstvenom čoveku nije teško da se ponizi i ne traži da ga ljudi cene već gleda šta će Bog da misli o njemu.

Dostojanstven čovek saoseća sa svojim neprijateljima i kroz saosećanje od njih pravi prijatelje. Zato treba imati sažaljenja prema onima koji se nisu rodili kao sinovi božiji. Oni su stvorenja i kao takvi su niža bića, sa manjom moći rasuđivanja.

Hoćemo li se ljutiti na malo dete kada napravi nešto što nam se ne sviđa? Zar mu nećemo oprostiti i čekati da poraste i shvati da to nije bilo u redu. I sve jedno ćemo ga voleti dok čekamo da odraste.Tako treba i sa ljudima koji se nisu rodili kao sinovi Božiji.

Kao kad vidiš lane ostalo bez roditelja, pa ga uzmeš sebi i neguješ ga s ljubavlju dok ne odraste. Ti ga ne žališ nego ga neguješ i raduješ se njegovom odrastanju, i danu kada će se vratiti u prirodu.

U saosećanju je život a u žaljenju smrt, tako je velika razlika između njih. Tako saosećajući one koji nas peckaju i ponizivši sebe u dostiojanstvu, nas neće peckati te otrovne strelice upućene ka nama.