Većina nas čita Bibliju (ili bilo koji sveti tekst) kao da je udžbenik iz matematike. Leva hemisfera radi punom parom: analizira stih po stih, traži logiku, dokaz, tumačenje. I na kraju pronađe – tačno ono što je sama smislila. To nije otkrovenje. To je slepilo kod otvorenih očiju.
Desna hemisfera radi drugačije. Ona ne čita – ona gleda. Ne rastavlja – spaja. Kad čitaš opušteno, bez pritiska da „moraš nešto da shvatiš“, ona polako slaže širu sliku. I jednog dana se otvori. Neobjašnjivo, ali jasno kao dan. To su trenuci kad kažeš: „Kako to ranije nisam video?“
Zato postoje dva čoveka u nama.
Prvi je intelekt – prirodni čovek. On živi po zakonu džungle: opstanak, užitak, geni, teritorija. Za njega je normalno lagati, varati, uzeti svoje ako može. Nema morala, samo korist.
Drugi je duhovni čovek – deo Boga u nama. On vidi da smo svi ćelije istog tela. Ako jedna ćelija postane ćelija raka, cela organizacija pati. Zato on šapuće: „Nemoj tako. Postoji bolji put.“
Pitanje je – kako čuti taj šapat kad intelekt viče?
Najjednostavniji način je da mu postaviš pitanje koje ga ostavlja bez odgovora.
– Gospode, jesam li bio u pravu što sam onako postupio?
– Je li moglo drugačije?
– Da li je ovo što osećam istina ili samo moj ego?
Kad postaviš takvo pitanje i zaćutiš – intelekt nema šta da kaže. On zna samo da brani staro. A u toj tišini počinju da dolaze misli koje nisu tvoje. Nove. Neobične. Ponekad neprijatne. One koje te pozivaju da se promeniš.
Intelekt će odmah potrčati da ih proglasi glupošću. „Ma daj, to je naivno, to je za luzere, svet je okrutan, moraš se boriti…“
A ti biraš kome ćeš verovati.
Sećaš li se trenutaka kad ti je nešto „palo na pamet“ – neka plemenitija ideja, neka čudna milost prema nekome koga si mrzeo – pa si to odmah ugušio? To je bio On. Ti si samo poslušao intelekt koji je rekao: „Ne budi budala.“
Kako vratiti tu osetljivost?
Najbolje vreme je jutro, dok intelekt još spava.
Ustaneš, ne pališ telefon, ne uključuješ buku. Popiješ čaj ili kafu polako. I pitaš. Ne tražiš odgovor odmah – samo pitaš i slušaš. Pola sata tišine i iskrenih pitanja može da ti promeni ceo dan. A posle izvesnog vremena – i ceo život.
Jer duhovni čovek u tebi nije negde daleko. On je tu. Samo čeka da mu prestaneš vikati preko usta.
