Ljudi govore o svesti, a da ni ne znaju šta je to svest. Kako bi je uopšte definisali? Nauka se tu zaplela, pokušava u mozgu da pronađe gde se svest nalazi, ali joj to nikako ne polazi za rukom. I ne znam stvarno kako bi se to moglo pronaći u mozgu.
Ja bih hteo da pričam o svesti kao o Božjem sinu, o nečemu što dolazi od Boga, Boga istine.
Bog je Istina
Da bismo znali kako svest dolazi od Boga, moramo da vidimo šta je Bog. Isus Hristos kaže za sebe da je on Istina (Jovan 14:6). Onaj koji je Bog kaže za sebe da je On Istina. Dakle, možemo da izvedemo zaključak da je Bog istina.
Hajde da vidimo da li to može da se dokaže kroz Bibliju i kroz ono što doživljavamo, kroz iskustvo koje imamo. Isus Hristos kaže da onaj ko bude tvorio Božju volju, ko bude činio ono što je on govorio, On i Otac će doći takvom čoveku i naseliti se u njemu, i večerati s njim (Jovan 14:23). Ako je Bog istina, onda ćemo čineći dobra dela koja je Isus preporučio dovesti do toga da se istina nastani u nama.
Sada moramo da vidimo šta se dešava kad činimo delo, dobro ili zlo. Recimo, zabludu bi možda bilo lakše objasniti da bi se shvatila istina. Zabluda je istina nastala posle bluda.
Kako nastaje zabluda
Dok mislimo da damo mito doktoru, milicioneru, ili negde nešto slažemo, mi zapravo u svom umu opravdavamo to svoje bludno delo da izgleda dobro. Pa onda kažu: joj, moj otac je teško bolestan, moram nekako da mu pomognem. Kako ću kad su gužve, redovi, ne može da se dođe na red kod lekara? Moram da nađem neku vezu da spasimo oca.
Tako nešto što je loše, da damo mito u lekaru, mi opravdamo u svom umu da izgleda dobro i tako stvorimo zabludu. Jer mnogi drugi ljudi čekaju da se izleče kod tog lekara, da imaju operaciju ili tako nešto. A mi svog oca stavljamo na prvo mesto, da bismo otišli i dali mito doktoru imamo opravdanje, činimo dobro delo. A ne razmišljamo o svim tim drugim ljudima koji takođe čekaju na operaciju kod tog doktora.
Zabluda nastaje tako što smo opravdavali to svoje bludno, loše delo, da izgleda dobro. I sada je zabluda naša istina.
Kako nastaje istina
Sada možemo da razumemo i kako nastaje istina. Istina nastaje tako što činimo dobra dela, pa to u svom umu opravdavamo. Jer moramo da opravdavamo pred svojim umom, pred svojom savešću, da tako kažem. Mada ne znam baš da li je savest prava reč, ali ljudima je poznat taj termin.
Pred svojom savešću moramo da opravdavamo šta to radimo, kako to izgleda, da li je to dobro ili ne. I onda opravdavamo to svoje dobro delo, pa kažemo: čekaj, čovek nema, vidiš kako je jadan i siromašan, kako da mu ne pomognem, nema za jelo.
Ili hoćemo da budemo iskreni, pa tražimo opravdanje zašto treba da budemo iskreni u svetu gde ljudi lažu regularno. I onda smišljamo: ja hoću da budem iskren, neću u svom umu da gradim zabludu da bih govorio laži. Opravdavajući svoja dobra dela, mi u svom umu gradimo istinu.
Činjenice nisu istina
Kao što vidimo, istina nema veze s tim da li je nešto tako. Pogledamo banderu i kažemo: ono je bandera. To nije nešto što treba da bude istina. Istina je: bandera je malo kriva, čini mi se. A onaj drugi će reći: ma nije kriva, dobro stoji, tebi je kriva sve nešto. Ili neko kaže: ovo je trula bandera, ona samo što nije pala. Naš sud o toj banderi potiče od istine koju on ima.
Činjenice su jedno, ali istina je nešto drugo. Nešto što daje tim činjenicama neki karakter. Kakve su te činjenice? Šta se tu zapravo dešava? I ta istina određuje kako sudimo o stvarima oko sebe. Kako sudimo o ljudima, kako sudimo o politici, o nauci, o svemu oko nas.
Jer naš um se trudi da prepozna stvari oko sebe kako bi nas spasio od neke moguće loše situacije. I često u toj potrebi da nas spase, on od naših života napravi pakao, pa živimo u strahu. Da li bi ovo moglo biti ovako? Deca su mi otišla na ekskurziju, a onaj vozač je pijanica, ko zna šta će da uradi.
Praktično, od naše istine zavisi kakav će da bude doživljaj našeg života.
Život nije ono što ti se dešava
Jer život nije u tome šta ti se dešava, nego kako ti to doživljavaš. Ako stvari u našem životu doživljavamo loše, ako je tu puno gneva, besa, ljutnje, onda naš život postaje pakao. Živimo u nekom stalnom strahu, stalnoj zabrinutosti, i život ne liči ni na šta. A to je samo zbog toga što živimo u zabludi. Kada čovek živi u istini, on nema tih problema.
Isus je rekao da ne treba da brinemo o tome šta ćemo da pojedemo, šta ćemo da popijemo i te stvari, da se Bog brine o svemu tome, šta ćemo da obučemo (Matej 6:25). Kad je čovekova istina da ne treba da brine o tim stvarima, onda on živi u jednom bezbrižnom stanju kao dete.
Šta detinjstvo čini lepim? Pa to što smo bezbrižni. I onda možemo da se posvetimo igri, svemu i svačemu, šta god nas zanima, i da opušteno živimo život. Da imamo mir.
Kad čovek ima ljutnju, gnev, bes, strahove, on ima nemir. Za uživanje u životu je potreban mir. Da čovek mirno prihvata sve i da se svemu raduje. A to dolazi od istine.
Kakav sud, takav život
Kada sudimo kroz istinu, imamo osećanja milosti, zahvalnosti, ljubavi. Takav sud donosi da se ponašamo u skladu sa takvim osećanjima. Mi praktično postajemo ono kako smo sudili o svetu. Sudili smo na osnovu istine koja je u nama.
Naš bog, naša istina, odredila je kako ćemo suditi o svetu. Imamo neku svesnost o svemu šta se dešava oko nas baš kroz tu istinu.
Znači, jesam svestan da su političari loši i da će da opljačkaju narod i sve to. Ta svest dolazi samo od toga što je naša istina loša. Verujemo da naš život zavisi od političara, šta će oni da urade, i onda se ponašamo u tom smislu, idemo na izbore, glasamo, brdo stvari radimo. Sve što radimo, zapravo radimo inspirisani istinom koja je u nama.
Kad smo inspirisani zabludama, radimo pogrešne stvari. Ne radimo ono što treba da radimo. A kada smo inspirisani istinom, činimo stvari koje su dobre, koje u naš život donose ono što treba, utičemo na život baš onako kako bi trebalo da utičemo. Ne činimo život paklom.
Imamo svest o svemu oko nas koja je osnovana, bazirana na istini koja je u nama. Dakle, ta istina je naš bog.
Svest je sin Istine
Isus je rekao: ja sam Istina. I rekao je da ko bude činio dobra dela On i Otac će nastaniti u takvom čoveku. Znači, činimo dobra dela, to opravdavamo u svom umu, i istina se kroz ta opravdanja useljava u nas. I Bog onda živi u nama. I mi, kao svest, zapravo svoju svesnost o svemu zasnivamo na toj istini koja je u nama.
Dakle, svest je sin istine, sin Božji. Mi kao svesti smo sin Božji. I u toj istini je sakrivena svaka naša misao. Jer kakvu istinu imamo, takve misli imamo, tako sudimo, takve misli imamo. Kakve misli imamo, tako se ponašamo, takvog smo duha.
Jer naše ponašanje ne određujemo mi. Mi smo samo oni koji imaju misli i koji će se kojim mislima posvetiti. Naše ponašanje na osnovu naših misli određuje duh koji nam je dat od Boga. I on reguliše sve funkcije u telu, da li će srce brže da kuca, da li će sporije da kuca. Sve to određuje duh, ali na osnovu naših misli. Za duha koji pokreće telo, naše misli su zakon.
Slobodna volja
Naša slobodna volja je iznad svega. Bog čak ne uplivava, ne nalazi potrebu da upliva u naše misli, u našu svest, ako mi to ne želimo. Možemo da izaberemo boga, možemo da izaberemo zablude. Istina ćuti i trpi. Neće da se meša. Naša je slobodna volja.
Nadam se da je sad shvatljivo šta mislim pod tim da smo mi sin Božji, da smo mi sinovi istine. I kroz ovo objašnjenje kako nastaje istina, kako naša svest izvire iz istine, mi zapravo vidimo da smo mi kao svest izašli iz istine. Znači, rođeni od istine koja je u nama. Sad, neko je rođen od đavola, od zabluda, neko je rođen od istine.
Zašto nauka promašuje
Nauka jednostavno ima loše polazište. Kada razmišlja o svesti, ne vidi da svest čoveka izvire iz istine koja je u njemu. Jednostavno traže neku memoriju iz koje to izlazi, ali ne vide istinu, da je istina ta.
I sad, gde se ta istina nalazi? Da li se nalazi u telu negde, u mozgu, ili je negde izvan mozga? To je malo nezgodno, jer Biblija kaže da smo mi rođeni u Bogu pre svih vekova, pre stvaranja sveta (Efescima 1:4). Znači, mi postojimo još pre nego što je ovaj materijalni svet stvoren. I ovaj materijalni svet je ceo stvoren po onome kakve su naše misli bile, kako smo mi kreirali taj svet.
Bog je u svom umu stvorio jedan svet za nas, i mi tu živimo i doživljavamo stvari. Bog vidi sve te naše doživljaje. I onda je na osnovu svega toga stvorio ovaj materijalni svet, da možemo da se krećemo, da imamo tu neka iskustva i sve to. I budući da živimo u umu Božjem, koji je večan, koji je od pre stvaranja sveta, svaka naša misao je pogledana od ranije, viđena, i duh je na osnovu toga kreirao našu sudbinu i sve oko nas.
Svet kao ogledalo
Sve što čovek ima oko sebe, kuću, porodicu, prijatelje, sve je to gledalo njega samoga. Tako je život napravljen. Da možemo u svom okruženju da vidimo kakvi smo iznutra. Kakva je naša istina?
Ako u svemu vidimo pretnju, strahove, znači da je naša istina pokvarena, debelo pokvarena. I to svet oko nas održava prema nama. Ako u svetu imamo dosta prijatelja, lepo doživljavamo stvari, to je znak da naša istina preovladava, da ima više istine nego zabluda.
Jer niko nije skroz u istini i niko nije skroz u zabludama. Svi smo mi malo tamo, malo ovamo, od situacije do situacije. Negde prevagnu zablude, negde prevagne istina. I kako prevagne koja strana, ili smo u dobrom raspoloženju, jer je prevagnula istina, sve nam je fino i dobro, ili prevagnu zablude, pa nam je loše, ljuti smo, gnevni, besni i uplašeni, nedostatak smisla i tako te stvari.
Dakle, naša svest se koleba između istine i zablude. I od toga zavisi kvalitet našeg života. I ceo naš život izvire iz te istine koja je u nama.
O tome kako istina i zabluda grade ili ruše čoveka već smo pisali u postu o istini, sudu i ljubavi, a o tome kako sud oblikuje našu stvarnost u postu Sudija koji sam sebi sudi.