Od blata smo stvoreni. Mi smo blato u Božijim rukama. Pismo kaže da je Bog stvorio prvog čoveka od praha zemaljskog i udahnuo mu dušu živu (Postanje 2:7). Prva stvar koju su Božije ruke napravile bila je da oblikuju blato. I to nije slučajnost. Metafora grnčara i blata prolazi kroz celu Bibliju, od Starog do Novog zaveta.
Jeremija piše: “Kao blato u ruci grnčara, takvi ste vi u mojoj ruci” (Jeremija 18:6). A Isaija uzvikuje: “Mi smo blato, a ti si naš grnčar, i svi smo delo tvoje ruke” (Isaija 64:8).
Ruke kao Istina u duhovnom svetu
U duhovnom svetu ruke predstavljaju Istinu. Kao što ruke prihvataju predmete, tako mi kroz Istinu prihvatamo ili ne prihvatamo život.
Ruke su organ kojim uzimamo, držimo, oblikujemo i stvaramo. Istina je to isto u našem umu. Njome uzimamo misli, držimo ih u sebi i oblikujemo ih u svoj karakter. Ono što prihvatimo kao istinu, to postaje alat u našim rukama. A sve što napravimo, pravimo onom istinom koju držimo.
Zato nije svejedno koju istinu nosimo. Ruke koje drže Istinu grade život. Ruke koje drže zabludu grade pogibelj, ma koliko nam se činilo da gradimo dobro.
Istina koja oblikuje telo
Naša Istina kroz naš sud, misli i osećanja oblikuje naš karakter i naše ponašanje. Ali ona ne staje na tome. Ona oblikuje i naše telo.
Misli kojima se bavimo određuju hormone koji će se lučiti u telu, kortizol između ostalog. Kada naša istina kaže da smo u opasnosti, telo luči hormone stresa. Kada naša istina kaže da smo ljubljeni, telo se smiruje i obnavlja.
Stres, dakle, nije samo spoljašnji pritisak. Stres je posledica istine kojom živimo. A hroničan stres vodi bolestima: slabi imuni sistem, hrani zapaljenja, iscrpljuje srce. Telo sluša istinu uma. I naša istina, kroz misli kojima se bavimo, određuje i naše bolesti kao posledicu stresa.
O tome smo već pisali u postu o mozgu kao anteni: ono čemu posvećujemo pažnju, to raste. Pažnja hrani misao, misao gradi istinu, a istina oblikuje i telo i dušu.
Naša Istina je Bog koji nam kroji sudbinu
Praktično, naša Istina je Bog koji nam kroji sudbinu. Ona određuje naše ponašanje i karakter. Ona nas oblikuje kao što grnčar oblikuje blato da napravi sud kakav hoće.
U postu o tri esencije duha smo videli: ono što voljom odaberemo da verujemo, to postaje naša istina, naš bog. Ako je naša istina pravi Bog, onda nas Božije ruke oblikuju u sudove časti. Ako je naša istina zabluda, onda nas tuđe ruke oblikuju u sudove srama, a mi mislimo da idemo svojim putem.
Nema neutralnog blata. Svako blato je u nečijim rukama. Jedino pitanje je: čijim?
Grnčar ne odbacuje pokvareno blato
Jeremija je video nešto izvanredno u kući grnčara: “I pokvari se sud koji on beše načinio od blata, pa on opet načini od njega drugi sud, kako mu beše volja načiniti” (Jeremija 18:4).
Čak i kada se sud pokvari u grnčarevoj ruci, grnčar ga ne odbacuje. On ga ponovo oblikuje. Tako je i Bog sa nama. Pokvarenost nije kraj. Kraj je tek kad se sami izvučemo iz Njegovih ruku.
I u Novom zavetu glina ostaje u Božijim rukama. Isus je pljunuo na zemlju, načinio blato i pomazao blatom oči slepome, i slepi progleda (Jovan 9:6-7). Blato u Hristovim rukama otvara slepe oči. Ono što je bilo prah, postaje lek.
Blato u Božijim rukama: sudovi koji vesele samoga Boga
Tako i Bog od nas pravi sudove kakve hoće: sudove koji kroz osećanja ljubavi vesele i samoga Boga.
Pavle kaže da u velikom domu nema samo sudova od zlata i srebra, nego i od drveta i zemlje; jedni su na čast, a drugi na sramotu. Ali ko očisti sebe, biće sud na čast, posvećen, potreban domaćinu (2. Timotiju 2:20-21).
A svi smo mi udovi Hristovog tela (1. Korinćanima 12:27). Ćelije Božanskog tela, sudovi od blata kroz koje teče božanski život. Kada se predamo Grnčarevim rukama, kada prihvatimo Njegovu Istinu, On nas oblikuje u sudove ljubavi. I takvi sudovi ne služe samo ljudima. Oni vesele i samoga Boga.
Jer grnčar ne pravi sudove da bi stajali u polici. On ih pravi da bi se njima služilo vino radosti. A vino koje Bog toči je ljubav. I onda blato u Božijim rukama postaje ono što je oduvek trebalo da bude: sud časti, pun vina radosti.