Ima zakon koji nije napisan ljudskom rukom, a ipak uređuje ljudski život. Bog Otac ga je ustrojio, i Sveti Duh ga se drži. Taj zakon kaže nešto jednostavno i teško u isto vreme: svojim gresima navlačimo na sebe sud. Taj sud se nepovoljno odražava na našu sudbinu, kroz nevolje, zatvorene puteve, unutrašnji nemir, pa i kroz bolesti.
To ne znači da je svaka bol stečena grehom u prostom zbirovanju. Znači da duhovni red nije haotičan. Šta sejemo u misli, želji i delu, to počinje da oblikuje ono što nam se vraća. O tome smo već pisali kroz sliku sudije koji sam sebi sudi: sud koji donosimo ne ostaje van nas. On postaje čaša iz koje pijemo.
Sud nije ćud, nego red
Mnogi Boga zamišljaju kao nekoga ko se povremeno naljuti i „kazni“. To je detinja slika. Zakon suda je dublji. On čuva moralni poredak stvarnosti. Ako laž postane naš hleb, život gubi bistrinu. Ako mržnja postane naš sud, srce gubi mir. Ako sebičnost postane naš bog, odnosi se suše.
Zato nevolja često nije samo spoljašnji udar. Ona je i znak da smo ušli u sudbinu koju smo, bar delom, sami hranili. Ne da bi nas slomila. Nego da bi nas trgla. Sud koji budi još uvek je milost u tvrđem ruhu.
Ko može biti izuzet
Izuzeti od ovog suda mogu biti oni koji su pomilovani od vrhovnog Sudije. Tu se lomimo na polovičnoj veri. Hoćemo zaštitu, a ne menjamo pravac. Hoćemo da nas Bog gleda, a živimo kao da nas ne vidi. Hoćemo pomilovanje, a držimo se onoga što sud priziva.
Pomilovanje nije magična reč. Ono je susret. Sudija gleda, poznaje i podiže. Zato nam je potrebna Božija pažnja. Ne kao taština duhovnog čoveka, nego kao životna potreba. Bez te pažnje ostajemo izloženi plodu onoga što smo zaslužili. Sa njom ulazimo u prostor u kojem pravda ne biva ukinuta, ali biva isceljena ljubavlju.
Zašto molitva nekad ne prolazi
Da bi na naše molitve Bog obratio pažnju, moramo biti slični Njemu. Moramo nositi Njegov obraz. Inače molitva ostaje buka želje, a ne govor srodnosti. Stari tekst je to rekao oštro: molitve bez Božijeg lika ne dočekuje nebo onako kako zamišljamo. Dočekuje ih onaj ko trlja ruke kad čovek zove Boga, a hoda za zlom.
Zato je preobražaj neophodan. A preobražaja nema bez pokajanja. Vera koja samo priznaje Boga, a ne okreće se od zla, ostaje slepa. O tome je reč u postu Slepa vera: veruju i demoni i strepe. Ovde idemo korak dalje: slepa vera ne ostavlja čoveka samo bez spoznaje. Ostavlja ga i bez pokrova u času suda.
Pažnja je oblik ljubavi
Božija pažnja nam je potrebna jer kroz nju dolazi pomilovanje i ljubav. To nije teško razumeti. I mi sami najviše ljubavi dajemo baš kroz pažnju koju posvećujemo drugima. Kome ne gledamo u lice, tome ne dajemo ni vreme, ni snagu, ni srce. Pažnja je vrata. Kroz nju prolazi sve ostalo.
Kad čovek počne da čini dobro, um se uči dobru. U borbi da ipak izabere pravo, menja se. Taj preobražaj nije moralni lak. On je promena lica. Čovek počinje da liči na Ono što zove. I tada molitva više nije pucanj u prazno. Ona postaje razgovor srodnih.
Zakon koji vodi kući, ne u očaj
Ako ovaj zakon čujemo samo kao pretnju, pogrešno smo čuli. On ne postoji da bi nas zgnječio. Postoji da bi nam pokazao da život ima moralnu težinu. Da izbori broje. Da greh nije jeftin. I da ljubav Božija nije slepa blagost koja ostavlja čoveka u propasti samo zato što ume da kaže „verujem“.
Pravi odgovor na sud nije panika. Pravi odgovor je okret. Pokajanje. Trud da se čini dobro. Molitva iz lica koje se menja. I poverenje da Sudija koji vidi sve nije samo tačan, nego i milostiv.
Jer zakon suda kaže šta ruši život. A pomilovanje otvara put da se taj život ponovo sagradi.
Ne tako što ćemo pobeći od istine o sebi. Nego tako što ćemo konačno stati pred Boga onakvi kakvi jesmo, spremni da više ne budemo isti.