Kada pogledamo svoj život, retko kad pomislimo da smo sudija koji sam sebi sudi a da to i ne zna. A upravo to radimo svakog dana, svakim trenutkom, svakom mišlju. Kada sudimo o ljudima, događajima, situacijama – mi ne sudimo drugima, mi sudimo sebi. Jer svaki sud koji donesemo postaje naša stvarnost, naše osećanje, naša sudbina. Kao što smo već razmatrali u članku Istina Sud i Ljubav određuju naš Život, sve počinje od istine koja je u nama.
Duhovni sudovi i materijalni sudovi
Kao što postoje materijalni sudovi – čaše, flaše, posude u kojima se nalazi tečnost – postoje i duhovni sudovi. Duhovni sud je naša presuda, naša ocena, naš sud o nečemu. I baš kao što materijalni sud sadrži tečnost koju pijemo, tako naš duhovni sud sadrži osećanje koje pijemo.
Hristos je uzeo čašu, materijalni sud u kome se nalazilo vino, opojno sredstvo, pokazujući da kad pravo sudimo mi pijemo Ljubav – duhovno opojno sredstvo. A kad loše sudimo, mi pijemo silovita pića: gnev, bes, zlobu, ljutnju itd.
Sve su to osećanja, emocije. Sa lošim sudovima mi pijemo loša osećanja, a kada pravedno sudimo mi pijemo dobra osećanja – osećanja radosti. Pijte iz nje svi – kaže Gospod, pozivajući nas da sudimo pravo i da pijemo Ljubav Božiju koja je krv Božija.
Hristos i čaša vina ljubavi
U Jevanđelju po Mateju (26:29), Hristos kaže: “Kažem vam pak da neću odsad piti od ovoga roda vinogradskoga do onoga dana kad ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega.”
Ovom rečju Gospod nam skreće pažnju na jedno drugo vino koje se pije u Carstvu Nebeskom. A to vino je osećanje Ljubavi prema bližnjima. To je ono novo vino koje Hristos obećava – vino koje ne opija telo, nego opoji dušu radosti i mirom.
Kada sudimo pravedno, iz našeg suda izvire vino radosti. Kada sudimo iz zabluda, iz našeg suda izvire vino gneva. I mi ga pijemo – svaki dan, svakog trenutka. Svaka naša misao o drugom čoveku je gutljaj iz našeg suda. Svaka ocena situacije je pijenje iz naše čaše.
Carstvo Nebesko je u nama
A za Carstvo Nebesko Hristos kaže da ono nije daleko – ono je tu, u nama. Što će reći da ako budemo naučili da vladamo carstvom svojih misli, sudeći ispravno, mi ćemo naslediti carstvo još ovde na Zemlji. I pijaćemo Vino ljubavi, krv Hristovu, jer On živi u nama kao Istina i daje nam svoju duhovnu krv kao pravo piće, kao novo vino.
Ovo je ista ona poruka koju smo razmatrali u članku Budimos Radost Gospodu – da je carstvo nebesko svet naših misli, i da kroz mudre odluke donosimo radost sebi i Gospodu. Sada dodajemo još jednu dimenziju: svaki naš sud je čaša iz koje pijemo, i mi sami biramo da li će u njoj biti vino ljubavi ili vino gneva.
Sveti Aranđeo Mihailo – mač istine i terazije pravde
Sveti Aranđeo Mihailo. Naši ime Mihail prevode kao: “Ko je kao Bog?” Međutim, pošto je ime oznaka karaktera, trebalo bi da se prevodi kao: “Onaj ko je kao Bog.” Na ikoni on u desnoj ruci drži mač, a u levoj su mu terazije.
Desna ruka predstavlja duhovno i u pitanju je Mač Istine. A leva ruka predstavlja materijalno i tu vaga predstavlja pravdu. Zanimljivo je da se na ruskom istina kaže Pravda. A to nije nimalo čudno, jer pravda izvire iz istine.
Na ikoni Sv. Aranđela Mihaila lepo se vidi kako materijalni svet izvire iz duhovnog. Iz desne ruke, gde je mač istine, izvire i prelazi u levu ruku, gde vaga simboliše pravdu – našu sudbinu, čiji smo sami tvorci kroz sud kojim sudimo.
Sudija koji sam sebi sudi: istina, sud i sudbina
Sistem naših uverenja, ubeđenja, raznih iskustava čini našu Istinu. I iz te istine izvire naš Sud kad sudimo o stvarima koje nam se dešavaju. Uz Sud idu i osećanja – pa kakav nam je Sud, takva ćemo i osećanja imati.
Dalje: Sv. Duh razume naša osećanja i ona su mu gradivni materijal na osnovu koga on kreira našu sudbinu. Tako da sudbina, pošto je posledica našeg suda, nije ništa drugo nego pravda koju smo dobili za naš sud kojim smo sudili.
Mi smo sudija koji sam sebi sudi a da to i ne zna. Donosimo presude svaki dan, ne shvatajući da te presude ne padaju na druge, nego na nas same. Kada osudimo nekoga, mi pijemo gnev. Kada opravdamo, mi pijemo ljubav. Kada sudimo iz istine, mi pijemo radost. Kada sudimo iz zablude, mi pijemo tugu.
Kako prestati biti sudija koji sam sebi sudi?
Prvi korak je svest – shvatiti da smo mi taj sudija. Da svaka naša misao o drugom čoveku nije njegova presuda, nego naša. Da svaki sud koji donesemo ne menjamo svet oko nas, nego menjamo sebe.
Drugi korak je ispravljanje istine. Ako je naša istina sastavljena od zabluda i predrasuda, naši sudovi će uvek biti pogrešni, i uvek ćemo piti vino gneva. Ali ako postepeno, dobrim delima i pravdajući ih u svom umu, gradimo istinu – naši sudovi će postati izvor radosti.
Treći korak je praštanje. Kada oprostimo, mi ne oslobađamo drugog čoveka krivice – mi oslobađamo sebe od gneva. Praštanje je čin kojim prestajemo da budemo sudija, i počinjemo da pijemo vino ljubavi umesto vina osude.
I na kraju, kao što smo već razumeli – sudija koji sam sebi sudi a da to i ne zna prestaje da sudi kada počne da sluša glas savesti, onaj tihi glas desne hemisfere koji nam kaže: “Ne sudite, da vam se ne sudi.” Jer sud koji donesemo drugima je sud koji donosimo sebi. A čaša iz koje pijemo je naša vlastita.
Birajmo zato pažljivo šta pijemo. Birajmo istinu, birajmo ljubav, birajmo praštanje. Jer iz takvog suda izvire život, a ne smrt. I takav sudija – onaj koji sudi pravedno – prestaje da bude sudija koji sam sebi sudi, a da to i ne zna. Postaje sudija koji sudi iz ljubavi – i pije vino radosti.