Emanuel Svedenborg je zapisao da postoje dve stvari koje su sama esencija nas kao duhovnih bića, nas kao umova. To su Volja i Razboritost. Sve nam se može oduzeti, ali te dve ne mogu. Kad odemo bez tela, one ostaju s nama.
Ali Svedenborg je tu bio malo kratkovid. Izostavio je Pažnju.
Dakle, tri su stvari koje su sama esencija nas kao duhovnih bića: Volja, Pažnja i Razboritost.
Nebo i zemlja u našem umu
Naš um je podeljen na nebo i zemlju. Nebeski način mišljenja ogleda se u desnoj moždanoj hemisferi. Zemaljski način mišljenja u levoj. I to čini da u sebi imamo dva načina mišljenja pomoću kojih možemo da preispitujemo misli i ideje koje se rađaju u našem umu.
Onaj ko koristi tu mogućnost je razborit. Ko je razborit, taj vidi razliku između nebeskog i zemaljskog. Taj ne prima svaku misao kao istinu, već je ispituje. Upoređuje je sa dva načina gledanja na svet.
Kako misao postaje istina
Misli se rađaju u našem umu, neke nebeske, neke zemaljske. Mi pažnju posvećujemo tim mislima. Razboritošću odlučujemo kojima ćemo posvetiti pažnju i u koje ćemo verovati. Ono što odaberemo da verujemo, Voljom to postaje naša Istina. Naš Bog.
Pa ako odaberemo zabludu i u nju verujemo, onda je zabluda naš bog. Bog zablude. Tako prosta, a tako strašna istina.
Naša pažnja je građevinski materijal. Ona nije pasivna. Ona je aktivna, kreativna sila. Ono na šta usmerimo pažnju, to raste. Ono čime nahranimo volju, to postaje naša stvarnost. O tome smo već pisali u postu o mozgu kao anteni. Mikrotubule u našim nervnim ćelijama hvataju ono čemu posvećujemo pažnju i pretvaraju to u kvantni kolaps, u trenutak svesti, u delovanje.
Prva i najveća zapovest
Prva i najveća zapovest je: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom mišlju svojom. (Matej 22:37-38)
Što bi značilo da trebamo ljubiti Istinu više nego same sebe. Jer ako smo mi na prvom mestu, a ne Bog, onda ćemo lako skrenuti u sebeljublje i otići putem zabluda.
Sebeljublje je kada volja više ne služi Istini, već sebi. Kada pažnja više nije upućena ka nebeskom, već ka sopstvenom. Kada razboritost više ne bira po istini, već po onome što godi sebi. Tada zabluda postaje naš bog, a mi to ni ne primećujemo. Jer smo mi na prvom mestu, a ne On.
Sudija u nama
U postu o sudiji koji sam sebi sudi smo videli da svaki sud koji donesemo je čaša iz koje pijemo. Sad vidimo i kako taj sud nastaje. Misao se rodi. Pažnja je uhvati. Razboritost je ispita. Volja je pretvori u istinu. I ta istina postaje naš sud, naša čaša, naš bog.
Zato je Pavle rekao da smo udovi Hristovog tela (1. Korinćanima 12:27). Mi smo ćelije Božanskog uma. A kao ćelije, imamo volju, pažnju i razboritost. To je naša sloboda. To je naša odgovornost. To je naša esencija.
Šta ostaje kad telo padne
Telo je avatar u simulaciji. Kad telo padne, avatar se gasi. Ali onaj koji ga pokreće ostaje. I sa njim ostaju tri stvari: Volja, Pažnja i Razboritost.
Na šta si usmeravao pažnju? Šta si voljom pretvorio u istinu? Ko si ti bio, ustvari? Nisi telo. Ti si onaj koji telo pokreće. I kad telo padne, ti ostaješ. Sa svojom voljom, svojom pažnjom, svojom razboritošću. I sa istinom koju si izgradio, ili sa zabludom kojoj si dao svoje srce.
Zato je prva zapovest prva. Ljubi Istinu više nego sebe. Jer istina koju izabereš, to je bog kojem služiš. A bog kojem služiš, to si ti kad telo padne.