Kakvu bi slobodu imao da traži ljubav neko ko je zao, od nekoga ko je dobar? To pitanje otkriva nešto što često pomešamo. Mislimo da je dovoljno verovati. A Pismo kaže i ovo: “I demoni veruju i strepe” (Jakov 2:19). Vera, dakle, može da postoji, a da srce i dalje ostane zatvoreno.
Takvu veru zovemo slepom verom. Ona priznaje da Bog jeste, ali ne menja način na koji živimo, mislimo i volimo. Zato ne donosi spoznaju. Samo trepet, ili još češće običaj i ubeđenje da smo „svoji“ jer pripadamo pravom imenu, pravoj grupi, pravom tumačenju.
Pokajanje nije kajanje
Pokajanje nije kajanje. Kajanje je osećaj. Pokajanje je delo. To je odluka da više nećemo činiti zlo i da ćemo se na sve načine truditi da se popravimo. Nije lako prestati. Đavo nas uvek rado prevari i navede da isto zlo ponovo učinimo. Ali trud da budemo dobri kod Boga se već računa: stali smo na stazu dobra.
I samo ime to kaže. Pokajanje dolazi po kajanju. Čovek se kaje za zlo koje je učinio i počinje da radi suprotno od toga, nešto dobro. Pokajanje je čin kojim se okrećemo od zla ka dobru. A budući da u svom srcu znamo koliko smo iskreni u tome, utoliko imamo slobodu da primimo Božiju ljubav i oproštenje.
Ljubav se ne prima ako se ne daje
Druga je stvar što ljubav ne može da primi onaj ko ne može da je da. Kroz pokajanje, čineći dobra dela, mi se učimo da dajemo ljubav. Tako stvaramo uslov da primimo i Božiju ljubav.
Kada čovek čini dobro, njegov um počinje da misli o dobru i o tome kako da ga izvede. Vidi da zbog unutrašnje borbe to nije uvek lako. U tom dovijanju, kako da i pored otpora u mislima ipak učini dobro, dolazi do promene uma. Dolazi do preobražaja.
Kroz preobražaj čovek dobija Obraz Božiji. A sa njim dobija i novu slobodu: da pred Bogom stoji otvoren, a ne samo kao neko ko izdaleka priznaje da On postoji.
Slično se sličnim privlači
Postoji jednostavan duhovni red: slično se sličnim privlači. Molitve onih koji nemaju Obraz Božiji nisu slične Bogu. One ne dolaze pred Njega onako kako mislimo da dolaze. Božija pažnja nam je potrebna jer kroz nju primamo pomilovanje i ljubav. I mi sami najviše ljubavi dajemo baš kroz pažnju koju posvećujemo drugima.
Zato preobražaj nije ukras vere. On je put kojim vera prestaje da bude samo misao o Bogu i postaje srodnost sa Bogom. Bez tog okreta ostajemo u imenu vernika, a bez lica sina.
Šta čini veru slepom
Veru bez pokajanja zovu slepom verom. Zato što bez pokajanja ne dolazi do promene uma i načina na koji razmišljamo. A samo kroz promenu mišljenja možemo spoznati Božansku ljubav i shvatiti je. Samo tako možemo videti kakav je Bog u svojoj dobroti.
Kroz pokajanje spoznajemo Boga. Vidimo Ga duhovnim očima i naša vera više nije slepa. Demoni veruju, ali ne mogu da Ga spoznaju. Njihova vera ostaje u strahu. Naša vera, ako nema okretanja od zla ka dobru, lako sklizne u isto: priznanje bez zajednice, znanje bez ljubavi, običaj bez života.
Odatle dolazi i toliko različitih tumačenja Biblije. Ljudi pokušavaju da intelektualno razumeju šta Pismo govori, da razmišljanjem „pogode“ istinu. A budući da nisu spremni da čine dobra dela, ostaju slepi za poruku koja se otvara tek onome ko hodi za njom. Izgrade svoju filozofiju i o njoj govore. Pošto su pametni, priče zvuče ubedljivo i zavode mnoge. Zavode baš one koji takođe nisu spremni da čine dobro i da ljube bližnjega.
Tako mnogi ostanu u slepoj veri, uvereni da su našli istinu. Većina i ne čita Pismo, nego slepo veruje autoritetima, imenima i pravilima. Drže se ili ne drže običaja, ponavljaju rituale, i misle da je time stvar rešena. A potrebno je čitati Pismo i činiti ono što je Gospod govorio da se čini. Tek onda razumevanje prestaje da bude odraz slepila i postaje plod iskrene vere.
Slepa vera nije samo verska bolest
Ista stvar se dešava i u nauci. Ljudi slepo veruju onome što su naučili, oslonjeni na velika imena, i ta imena postanu granica preko koje misao ne sme da pređe. Malo je onih koji ne prihvataju autoritet samo zato što je zvaničan, koji nisu idolopoklonici ugleda, i koji umom smeju da idu dalje.
I tamo i ovde gradi se sistem idola: Sveci nauke i sveci tumačenja. Znanje koje drži u tami baš zato što se ne proverava životom. Slepa vera je odlika lakovernog uma. Ona nema veze sa verom iskrenih hrišćana koji sve mere po plodu: kakvu korist to donosi životu, srcu, ljubavi i slobodi od zla.
Vera koja vidi
Prava vera nije bežanje u ubeđenje. Ona je hod. Okreće se. Popravlja. Uči se da daje. I zato počinje da prima. Ne zato što je čovek „zaslužio Boga“, nego zato što se konačno otvorio za Ono što je Bog oduvek bio: Dobro koje se ne može spoznati zatvorenim srcem.
Ako samo verujemo i strepimo, još nismo videli. Ako se kajemo i stojimo u mestu, još nismo učinili pokajanje. Ali kad se um okrene, kad dobro postane naš trud a ne samo naša teorija, vera prestaje da bude slepa.
Tada više ne stojimo pred Bogom kao neko ko je čuo za Njega. Stojimo kao neko ko počinje da Ga prepoznaje.